ISTORIJAT EVROPSKIH SAMPIONATA

Evropski sampionati su prevalili veliki put od svog zaceca davne 1935. kada je prvi kontinentalni sampionat odrzan u Zenevi, u jednom veoma neizvesnom periodu evropske istorije, pa sve do predstojeceg u kome ce nasa zemlja po cetvrti put biti domacin. "Plavi", koji su u poslednjoj deceniji ubedljivo najuspesnija evropska selekcija, su ponovo glavni favoriti, u vecem delu zbog cinjenice da se igra u nasoj zemlji, kao i zbog svetle tradicije. Ipak, kada samo pomislimo da nam je trebalo cak 12 godina da prvi put uopste i zaigramo, a cak 26 godina da dodjemo do prve, srebrne medalje u Beogradu, pravo je cudo da iza nas stoje toliki uspesi koji su verovatno najvise proneli ime nase zemlje po svetu. Ispod je vremeplov koji bi trebao da vas malo vrati u proslost i podseti na uspon slavne jugoslovenske skole kosarke.

Godine trijumfa

Pripremio: Milan Lazarević

14. septembar - Godine prolaze, ostaju fotografije, zaledjeni, izbledeli trenuci i poneko večno sećanje u srcima naših starih koji pamte legende slične onima koje ćemo sami unucima jednoga dana prepričavati. Ovaj tekst će biti samo jedan maleni pokušaj da se od zverke zaborava iščupa ono malo fotografija, beseda, skokova i asistencija zauvek zarobljenih u njenim čvrstim čeljustima.

Ne tako davno na nekom od naših foruma se iz nebuha iznedrila rasprava o reklami za jedno naše poznate pivo u kojoj dve ponajveće srpske basket legende rutinirano ubacuju kikiriki u limenku piva sa par metara odstojanja. Deca su se svadjala, ali su se oko jedne stvari ipak složila: “Ma daj, zaista su mogli da stave u reklamu Jarića ili Igora umesto tog Praje…”

“A samo prava raja je znala u čemu je trik…” – pevao je nekada Nele Karajlic…

Drazen Dalipagic, nazvan Praja po čuvenom virtouzu fudbalske lopte Danetu Praji koji je bio istinska legenda u mostarskom Veležu gde je i Dražen pikao loptu i zaslužio ovaj redak nadimak kao vanserijski fudbaler mladjih kategorija pomenutog kluba, po završetku polu-finalnog meča na svetskom prvenstvu u Španiji 1986. u kojem su Sovjeti napravili nikad zabeleženi come back posle dve kardinalne greške mladog Vlade Divca, prišao je zaleđenom Vladi na klupi, tupnuo ga  po glavi i rekao: “Mali, nema veze… sledeći put su tvoji…”

Prajina poslednja replika iz veoma dobre reklame: “Mali, idi po pivo” – predstavlja u stvari omaž ovom legendarnom događaju.

Na pragu Eurobasketa koji će podići celu Srbiju na noge, red je da se setimo naših velikana koji su davno udarili kamen temeljac, nadamo se svi, zlatnoj medalji u Beogradu 2005.

Ako bi za trenutak prenebegli činjenicu da nam se komšije ljute što svojatamo rezultate bivše nam države, onda bi svakako kao prvi značajni uspeh našeg nacionalnog tima na evropskim prvenstvima (u daljem tekstu EP) mogli da navedemo srebrnu medalju iz Beograda 1961. Pre toga su se dešavale svakakve gluposti: i da Egipat uzme zlato na EP, i da Madjari doputuju na isto prodajući papriku, i da učestvuju Sirija, Iran i Liban, i da Poljaci ubace Englezima 140 poena, i da se igra po kiši, i da igrač (Angel Serrano) zbog proliva napusti parket sa loptom u pola napada i da se igra sa krpenjačom, da se finale završi 24:23 i da Jugoslavija osvoji tek 13. poziciju – pa se ovim prvenstvima (pre 1961.) nećemo previše baviti.

Sve ovo je, naravno, bila šala jer košarkaški heroji, koji su iznedrili ovu igru do današnjih dana, zaslužuju mnogo više prostora no što ovaj skromni tekst može pružiti. Ipak, mora se samo skromno spomenuti 48.000 ljudi na stadionu “Levski” 1957 u Sofiji, kao i 40.000 na NEP stadionu u Budimpešti 1955.

1961. FIBA je rešila da uvede kvalifikacije i celom takmičenju da jedan ozbiljniji ton. Naš tim je po prvi put počeo da dobija obrise fizionomije koja će ga krasiti do današnjih dana. Pojavile su se prve košarkaške zvezde vodjene Aleksandrom Nikolićem sa klupe i istorija je mogla da počne. Međutim, to su bila neka druga vremena... nit su oni sebe smatrali zvezdama, nit je košarka bila ta vrsta globalne zabave kakva je danas. Ali bio je početak, predivan... i to u našem belom gradu... Beogradu. Tašmajdan nije bio po volji FIBE, pa su se mečevi igrali na beogradskom sajmu.

Radivoje Korać je bio najbolji strelac i kao laureatu bilo je predviđeno da mu fabrika motora ”Pretis” pokloni skuter, međutim FIBA je stopirala ovu nagradu jer se kosila sa principima amaterizma. Generacija Radivoja Koraća, Ajzelta, Ivo Daneua, Petričevića, Đurića mlela je sve protivnike – od slabašnih Engleza (122:58), do Grka (86:57) i Francuza (75:65). U tom trenutku stravično snažni SSSR sa Janis Kruminsch-om, Alatschatschan-om, Muiznieks-om bio je još uvek preveliki zalogaj… ali ne za dugo… ne za dugo…

Sledeće prvenstvo, u Wroclaw-u 1963, ponudilo je neka nova imena u našem timu (Emil Logar, Dragoljub Ražnatović, Bojović, Basin, Kasun, Rajković), međutim okosnica je ostala ista. Poljaci (Arent, Dregier, Frelkiewicz, Lopatka) su bili prejaki u polu-finalu (72:83). Bio je to naš jedini poraz na šampionatu, pa je šansa za revanš svemoćnim Sovjetima propala – poigravanje sa Mađarima (89:61) u borbi za bronzu nije bilo dovoljna satisfakcija.

Moskva 1965. je bila labudova pesma jedne generacije koja će zauvek ostati u srcima svih onih koji na ovim prostorima uzdišu za narandžastom loptom. SSSR je ostao veliki žal za sve ove momke jer, naprosto, Sovjeti su bili nepobedivi. Činilo se da njihov nepresušni izvor talenata (Petrow, Paulauskas) jednostavno nema konkurenciju. Profesor Nikolić je uveo ponovo neke nove momke u tim (Skansi, Đerđa), ali sve je to, u stvari, predstavljalo samo uvertiru za veliku revoluciju koju je spremao Ranko Žeravica 2 godine kasnije. Naši su ponovo izgubili samo jedan meč - i naravno protiv SSSR-a u finalu (49:58)

Samo ako se zna da su u Helsinkiju 1967 praktično debitovali Krešo Ćosić, Ljubodrag Simonović, Kapičić, Vlada Cvetković, Tvrdić, Žorga, Šolman može se razumeti relativni neuspeh i osvojeno deveto mesto. Kao i svi veliki srpski reformatori, tako je i Žeravica jedva preživeo pri povratku kući sav gnev domaće nam košarkaške nacije, ali tada je u savezu postojala strategija i jasan cilj – Žeravica ostaje.

Gotovo isti tim, potpomognut povratkom Daneua i nekim novim klincima (Plećaš, Čermak, Jelovac) srebrom započinje impresivan niz od 7 šampionata na kojima je osvojena medalja. Treba reći da su u Napulju 1969., Ćosić, Šolman, Kapičić i Simonović imali po 20 godina. Naši su do finala zgromili sve protivnike, čak i Ruse – prvi put u istoriji (ako se ne računa pobeda u prijateljskom meču 1961). Sovjeti nisu izgubili pre ovog meča niti jedan zvaničan duel u poslednjih 14 godina!? Međutim u finalu, Rusi nisu dozvolili novo iznenađenje (72:81). Tada su za SSSR, između ostalih, igrali i Alexander Below, Sergej Below, Modestas Paulauskas, Gennadi Wolnow vodjeni sa klupe pukovnikom Aleksandrom Gomelskim.

Žeravica svoje treće učešće na Eurobasketu obeležava još jednim srebrom u Essenu 1971. kada naši ponovo gube samo jedan meč na kompletnom šampionatu i to u finalu protiv starih znanaca. Medjutim, ovoga puta bilo je samo 5 razlike za Ruse – imperija polako posustaje bez Gomelskog koji je napustio nacionalnu klupu ali sa Alschan Scharmuchamedow-im koji počinje reprezentativnu karijeru na terenu. Žeravica ponovo kombinuje i priključuje timu Georgievskog, Dragišu Vučinića, Žarka Kneževića koji nakon povuci-potegni role protiv Bugara (70:69) gaze sve redom do finala (Yug-Ita 79:68, Yug-Pol 100:75).

Barcelona 1973. je prva zlatna stanica u istoriji naše košarke. Zlato je osvojeno bez borbe sa Rusima koji su kiksirali protiv domaćih i do neba motivisanih Španaca u polu-finalu 76:80. Španci su se preterano istrošili u tom duelu, zadovoljili pobedom nad večnim evropskim prvacima i u finalu protiv nas nisu uspeli da se saberu u potpunosti. Francisco Buscato, Carmelo Cabrera, Miguel Angel Estrada su predvodili Špance u “trans” izdanju na 18. EP. To je zaista bilo njihovo neponovljivo učešće jer na naredna 4 šampionata nisu uspeli da osvoje medalju.

Ako ikada budete imali priliku da pogledate mečeve sa ovog šampionata videćete po prvi put na jednom mestu: Slavnića, Kićanovića, Dalipagića, Ćosića, Jelovca, Plećaša, Šolmana, Tvrdića i Mirka Novosela na klupi… Meč prvenstva je igran u Grupi B, kada su naši posle 2 produžetka savladali “Azure” 73:71, a Italijani meč završili sa samo 5 igrača u polju. Jugoslavija je savladala domaću Španiju čak 2 puta na ovom šampionatu.

Beograd 1975. po mnogo čemu podseća na ovu košarkašku godinu. U potpuno novoj hali “Pionir”  naši reprezentativci su imali neku vrstu iste odgovornosti koju imaju Bodiroga i co. u ovom trenutku. Ovo je bilo drugo prvenstvo u nizu koje su naši osvojili bez izgubljenog meča is a pobedama u proseku po 20 poena. Nakon toliko godina čekanja napokon je bila poražena i ekpa SSSR-a kada je to bilo najvažnije - u nezaboravnom finalu 90:84 (Kićanović 22 poena u finalnom meču iako je igrao pod inekcijama čak i finale).

Krešo Ćosić je bio proglašen za najboljeg igrača turnira sa 11 skokova po meču, ali to što je Ćosić u tom trenutku pružao na parketu ostalo je neprevaziđeno do današnjih dana. Ta lakoća, mirnoća, strašna tehnika, fantastična koncentracija u bukvalno svakoj sekundi uklesale su Krešino ime u svakom košarkaškom udžbeniku.

Trio Ćosić – Mirza Delibašić – Rajko Žižić, sa ovog i sledećih prvenstava, do dana danas budi setu i nostalgiju na neke igrače, ljude i vremena koja se verovatno ponoviti neće.

Na naredna 3 prvenstva, Jugoslavija uzima medalje u gotovo istovetnom sastavu. U Liježu 1977 zlato (timu su pridodati Varajić, Raša Radovanović, Đogić na klupu se vratio profesor Nikolić) gde smo jedini poraz doživeli u meču sa Češkom (103:111) da bi u finalu demolirali Ruse 74:61 uz 19 skokova Krešimira Ćosića. Wladimir Tkatschenko (220cm) je bio već velika zvezda u Ruskom timu i ključ osvajanja zlatne medalje bilo je njegovo zaustavljanje.

U Torinu 1979. srebro (u timu su i Peter Vilfan, Mihovil Nakić, Krstulović). Platili smo cenu angažovanja neiskusnog trenera Petra Skansija koji nije uspeo jednu veliku ekipu da pripremi psihološki za meč protiv Izraela i veliki derbi sa Rusima. Tkatschenko, Scharmuchamedow, Woldemaras Chomitschus, Jerjomin i Sergej Below su pretstavljali jednu od najboljih postava Sovjeta svih vremena i bez obzira na naš super tim – ipak su Rusi bili kompletniji.

U Pragu 1981. Boša Tanjević je doneo još jedno srebro nemoćan protiv sovjetske mašinerije. Waldis Walters je bio senzacionalni košarkaš ruskog tima, a stariji ljubitelji košarke se sigurno sećaju brkatog virtouza koji je sa loptom bio bukvalno nezaustavljiv. Boša je odlučio da primeni postupak selektivnog podmlađivanja tima uvođenjem Željka Poljaka, Predraga Benačeka, Branka Skročea, Andrea Knega pokušavajući da trasira put Josipu Đerđi koji će ga naslediti na klupi “plavih”. Za Grke debituje Nikos “neponovljivi” Galis.

Nant 1983. je bio tužan kraj nezaboravne priče jedne generacije koja je bila sigurno među najuspešnijim u jugoslovenskoj košarkaškoj istoriji (tu su i dalje Moka, Praja, Kića, Ćosić, Raša Radovanović…). U odnosu na Prag ekipu su pojačali samo mladi Dražen Petrović, Ivan Sunara i Goran Grbović. Međutim, Josip Đerđa na klupi je bio najnesrećnije rešenje u datom trenutku i očigledno da ništa nije naučeno na lekciji Petra Skansija iz Torina 1979. Nesrećan poraz od Španaca (90:91) nas je još više udaljio od borbi za medalje pa se konačno 7. mesto svrstava u jedno od najvećih razočarenja u istoriji jugoslovenske košarke. Jedina pozitivna stvar bila je pružanje šanse “košarkaškom Mocartu” – 18-ogodišnjem Draženu Petroviću koji će u narednom periodu postati jedan od najboljih evropskih košarkaša ikada.

Stutgart 1985. je predstavljao bolnu smenu generacija koja je kao vrući krompir bačena u ruke dobrodušnom Kreši Ćosiću da se snalazi kako zna i ume. On se snašao veoma dobro, samo je još trebao da ubedi i javnost u to. Zoran Radović, Dražen Petrović, Čutura, Vučević, Stojko Vranković, Mutapčić, Zorkić, Ušić su otvorili novu stranicu istorijske basket čitanke i trasirali put za Atinu 1987 kada će im se pridružiti Djordjević, Kukoč, Paspalj, Grbović, Divac, Rađa, Aca Petrović. Tri uzastopna, nesrećna poraza u Štutgartu (SSSR 97:105, Čehoslovačka 91:102, SR Nemačka 84:98) nisu dala prostora za nešto više sem 7. poziciju.

Atina 1987. je bila rezervisana za Gallisa i Janakisa i tu niko ništa nije mogao da učini. Šta reći za čoveka koji nam strpa 74 poena u 2 meča na šampionatu (44 u prvom, 30 u drugom). Dva puta su nas Grci tukli – i u grupi i u polu-finalu i zaista je teško setiti se nekog poraza koji je teže preživela košarkaška javnost od tog nesrećnog polu-finala. Međutim, Nikos Gallis je tada bio košarkaški Bog – neko koga je bilo nemoguće zaustaviti, tako dobar košarkaš da bi trebalo dobro razmisliti da li je ikada bilo boljih evropskih bekova. Trio Yannakis-Gallis-Fassoulas pripomognut fantastičnim Fanis Christodoulou-om (koji je izvlačio kuglice na Eurobasket 2005 žrebanju) ostaće upamćen kao jedan od najkarakterističnijh trilinga evropske košarke ikada. Ako nikada niste prežalili taj poraz u Atini – možda je sada pravo vreme – Grci su bili suviše dobri i suviše u transu… Zanimljivo je reći da Gallis nije znao reč grčkog jezika kada je došao iz Amerike 1980. sa koledža, ali je i dan danas jedna od 10 najomiljenijih osoba u zemlji Helena.

Zagreb 1989., Rim 1991. i Istanbul 2001. su sigurno takmičenja koja su osvojena uz najdominantniju igru jedne ekipe koja se može uopšte zamisliti. U Zagreb su Grci došli sa identičnim timom koji je igrao i u Atini, ali ovoga puta su naleteli na mnogo iskusnije Jugoslovene koji su uveliko vladali evropskom klupskom košarkom. Najbolji “beli tim” ikada bio je prejak i za fanatičnog Gallisa i Yannakisa, iako su impresivni Grci opet igrali finale, međutim ovoga puta bili su samleveni u neverovatnom ritmu. Gallis je u polu-finalu postigao 45 poena u meču sa Rusima. Jugoslovenska reprezentacija nijedan meč nije pobedila sa manje od 17 poena i u takvoj situaciji zaista je teško govoriti o bilo čemu sem o potpunoj dominaciji Ivkovićeve čete (Dražen Petrović, Zdravko Radulović, Čutura, Kukoč, Paspalj, Zdovc, Radović, Vranković, Divac, Danilović, Rađa, Primorac)

Rim 1991. je bila svojevrsna repriza Zagreba i dokaz da ne postoji dostojan evropski rival plavoj mašineriji. U tim se vratio Aleksandar Djordjevic nakon propuštenog Zagreba. Najneizvesniji meč koji je odigrala naša reprezentacija bila je utakmica u grupi, protiv Španije, koju je naš tim dobio 76:67. Medjutim, ovo je ipak bio šampionat koji su obeležile neke druge stvari. SSSR više nije postojao ni u jednoj, pa čak ni skraćenoj, varijanti. Zdovc je morao da napusti tim na sred takmičenja. Zaista je bilo teško gledati takvu ljudinu kako se bori da ne zaplače… ipak da pravda bude zadovoljena pobrinuli su se njegovi drugari iz tima koji su mu nedavno, na oproštaju od aktivnog bavljenja košarkom, poklonili repliku medalje iz Rima. Tim je bio sastavljen savršeno od najboljeg materijala koji je bivša zemlja u tom trenutku imala: Sretenović, Perasović, Djordjević, Kukoč, Paspalj, Zdovc, Danilović, Zoran Jovanović, Divac, Komazec, Rađa, Savić.

Polednjih 10 godina su nešto na šta ne treba podsećati. To je onaj deo istorije koji još uvek kuca u svima nama i koji će živeti sve dok Bodiroga i Tomašević budu želeli da vuku klince ka novim uspesima. Njih dvojica su ta konstanta koja u ovom trenutku spaja svileni niz svih prethodnih generacija sa momcima koji danas tapkaju narandžastu loptu u Spensu. Kada ova dva maestra odluče da se povuku – nova, plava mašnica biće vezana oko ’95 - ’05 poglavlja u košarkaškoj istorijskoj čitanci, a klinci koji će ih naslediti dobiće po olovku u ruke da u dogledno vreme dopišu svoje ime.

M.Lazarević