 |
|
|
|
|
E-mail: info@basket-plus.com |
|
ANALIZE I KOMENTARI
Piše: Marko Daković
10. novembar - Košarkaši Partizana iznenađuju i sebe i nas. Rezultati, a posebno igre koje naš prvak pruža u „C“ grupi prestižne Evrolige vraćaju nadu u bolja vremena srpske košarke, otvaraju perspektive. „Crno-beli“ predvođeni neuništivim Duškom Vujoševićem, imaju u svom bilansu dve pobede iz tri okršaja sa evropskim velikanima i prava je šteta što u sredu nisu na obe plećke oborili zvaničnog šampiona Starog kontinenta, ekipu Panatinaikosa. Da se senzacija dogodila, niko ne bi mogo reći da je bila nezaslužena i slučajna.
Malo ko je pre prvog podbacivanja lopte u Evroligi bio spreman da na kladionicama uloži koju „banku“ na srpskog prvaka. Partizan Igokea je u ovoj sezoni startovao sa renoviranom ekipom, bez nekolicine nosilaca igre koji su mu doneli poslednju domaću titulu i overili evropsku vizu. Nema, na primer, Drobnjaka, ali ovoga više nego dostojno zamenjuje Peković, crnogorski reprezentativac koji je „eksplodirao“. S druge strane, Milton Palasio, tamnoputa akvizicija „crno-belih“, snalazi se sve bolje i van svake je sumnje da će Partizan u njemu dobiti respektabilno pojačanje. Ono što je vidljivo čak i košarkaškim laicima, to je da u Partizanovoj igri ima još „rezervi“, prostora za napredak i usavršavanje. Sezona je tek na početku, valja rasporediti snage, pripremiti se za velika iskušenja koja tek dolaze. A ekipama u elitnom klupskom takmičenju Evrope, timovima koji imaju budžete o kome naši klubovi mogu samo da sanjaju, nije lako parirati.
Partizan Igokea ima mlad sastav, u kome po godinama i po iskustvu odskaču možda jedino novopečeni kapiten Božić i Kecman. Ipak, jake evropske utakmice u nabildovanom ritmu čine da „klinci“ poput Veličkovića, Tepića, Tripkovića sazrevaju takoreći „u hodu“ i da sa evropskim velikanima igraju bez ikakvog kompleksa. Nije da nema oscilacija, ali one su potpuno normalna stvar za jednu ekupu koja tek treba da se profiliše i dobije fizionomiju, onu koju armija „grobara“ i očekuje.
A kad smo već kod navijača, publike kakvu ima malo ko u Evropi, za njih se definitivno može reći da su ona pokretačka snaga na čijim krilima Partizan Igokea u ovoj sezoni može mnogo da učini, naravno ako se kockice poklope i osmehne zrnce fortune.
Mrve sa gospodske trpeze
Piše: Marko Daković
14. septembar - Sudije su srpske "moskitose" sasekle protiv Grčke. Ništa novo...Godinama unazad, periodično se ponavlja jedna te ista priča. Kad god je na međunarodnim takmičenjima rezultat tesan, kada je "stani-pani", ljudi u sivom treniraju strogoću na našoj reprezentaciji, na Partizanu, Hemofarmu, Crvenoj zvezdi...Prosto da se čovek, u stilu Mladena Delića, zapita: "Ljudi, pa je li to moguće?"
Po svoj prilici, negativan imidž koji u svetu prati Srbiju još je itekako prisutan ne samo u politici, nego i društvu uopšte, pa i u sportu, kao refleksiji društva i društvenih zbivanja. "Kredite" imaju moćni (čitaj: bogati), njima se gleda kroz prste, nameštaju im se "kockice", dok drugima ostaju mrvice sa gospodske trpeze. Među te druge, koje izgleda niko ne ferma za "suvu šljivu" izgleda da je dospela Srbija, srpska košarkaška reprezentacija.
Dobro je poznata stvar da u surovom svetu profesionalizma, tamo gde se igra za "šušku" i radi nje, caruju pravila lobija. U lobijima, da ne velimo "kuhinjama", kuvaju se žrebovi za takmičenja, kroji se satnica, delegiraju sudije, donose ključne odluke. Lobiji odlučuju ko će meša da malter, a ko vodu da nosi, koja će zemlja da bude domaćin kojeg takmičenja i kada. Onaj ko se prilagodi može da igra i kulira, ostalima preostaje da samo, poput onog pileta Kalimera iz crtanih filmova, stalno kukaju na nepravdu i leče frustracije.
Šta se to desilo sa našim autoritetom u košarkaškim forumima? Zbog čega se sudije iživljavaju nad našom reprezentacijom i klubovima kao da smo iz Burkine Faso ili Kajmanskih Ostrva, a ne sa područja gde se koliko juče igrala "doktorska" košarka, gde su se rađali velemajstori basketa Kića, Praja, Bodiroga, Divac, Đorđević...Da li je moguće da je knjiga spala na samo jedno slovo, na ostarelog Boru Stankovića, koji je jedini u stanju da (od)brani čast Srbije u FIBA i sličnim institucijama koje "vedre i oblače"?
Pitanja je mnogo, još više dilema. A jedna lasta, znamo, ne čini proleće, makar se ta lasta zvala i Borislav Stanković.
MLADIĆI NIŽU MEDALJE NA VELIKOJ SCENI, ALI ČIM «NAMIRIŠU NOVAC» DOLAZI DO METAMORFOZE
Pripremio: Marko Daković
5. avgust - Vrelo košarkaško leto razgalilo je sva naša srca. Uspesima mlađih selekcija Srbije ne vidi se kraj, rivali dobijaju ospice od naših „orlića“, što nam sve vraća poljuljan ugled i samopouzdanje. Nismo, dakle, zaboravili da igramo košarku, u pitanju nije problem u kvalietu, nego u - glavama.
Jeste, problem nam je u glavama, u našem mentalitetu, ali upravo to i jeste najteže rešiti. Kako, na primer, objasniti više nego očiglednu činjenicu da nam juniori, omladinci, kadeti beleže vanserijske rezultate, „fabrikuju“ medalje kao na traci, a čim ta ista deca porastu – dolazi do stagnacije?! Šta se to dešava sa mladićima kada im brada poraste, kada dobiju prvi ozbiljan honorar za loptanje pod obručima, kada „namirišu“ lovu?
Ništa što nije već viđeno. Srpsku „kraljicu igara“ zahvata „fudbalski sindrom“. Kada su na ovim prostorima košarku igrali amateri, budući akademski građani, bilo je i medalja u konkurenciji seniora. Ali, čim je u košarku uletela velika „kinta“, to nam je kao šljivovica udarilo u glavu, igrači su prestali da rade na svojoj edukaciji, tako da su posledice poražavajuće. Dešava se da među kandidatima za reprezentaciju ima mladića koji od škole imaju - „dva velika odmora“!
Kako popraviti što se još popraviti može? Najpre, valja primeniti iskustva drugih, razvijenih zemalja, zatim ojačati trenersku bazu... Od izuzetnog je značaja da deca dobiju prave pedagoge, kao i da se donese zakon koji bi imao za cilj sprečavanje prevremenog i nekontrolisanog odliva mladih igrača u inostranstvo, posebno u NBA koji kao magnet privlači nezrele klince. Neko bi trebalo da kroz vaspitno pedagoški, edukativan rad informiše naše mladiće, da im objasni da je NBA u stvari samo jedna velika šarena laža, koja štetno deluje na neafirmisane igrače, stopira njihov normalan, prirodni razvoj.
A što se tiče klubova, oni bi mogli malo da „podignu rampu“ belosvetskim „mešetarima“ i kvazimenadžerima koji vršljaju Srbijom kako im je ćef.
SELEKTOR REPREZENTACIJE SUOČEN SA GOMILOM OTKAZA “ZVEZDA I ZVEZDICA”
Pripremio: Marko Daković
30. jun - Vremena se rapidno menjaju...Koliko juče, nacionalni dres bejaše svetinja za ljude iz sporta, a danas je druga priča. Stizale su “zahvalnice” svojevremeno Svetislavu Pešiću, posle njega Obradoviću, Šakoti...Ali, aktuelnom selektoru košarkaške reprezentacije Zoranu Slavniću otkazuju kao nikom do sad! Krenimo azbučnim redom: Avdalović operisan, Gurović uvređen, Krstić i Milojević povređeni, Radmanović zauzet, Rakočević sprečen, Stojaković nespreman...Kako stvari stoje, biće “puna kapa” ako se od iskusnijih pojave Jarić, Pavlović i Vujanić i ako bar oni budu predvodili podmlađen državni tim na Evropskom šampionatu u Španiji septembra meseca. Duboki su koreni nepoverenja na relaciji Košarkaški savez – selektor – reprezentativci. Utisak je da naše internacionalne zvezde odbijaju poziv iz približno sličnih razloga koji su motivisali i srpske trenerske “magove” da odustanu iz “trke” za poziciju kormilara reprezentacije. Da i ne spominjemo da je sam selektor Slavnić na jedvite jade našao najbliže saradnike, pošto su i tu „pljuštali“ otkazi! Šta i gde ne štima? Jednostavno, nema značajne autoritativne ličnosti oko koje bi svi mogli da budu okupljeni, nema ideje, vizije, drugarstva, one atmosfere koja nas je nekada vodila stazama uspeha. Poslednjih godina u kontinuitetu beležimo loše rezultate na značajnim takmičenjima u konkurenciji seniora, pa se i pobednički mentalitet ugasio. Preovladava čudna letargija, kao da smo i svi pomalo izgubili veru u sebe i svoje mogućnosti. Mada situacija nije nimalo ružičasta, ne treba sejati paniku. Moka još uvek ima sposobnosti da okupi solidan tim, istina podmlađen, zlobnici bi rekli “prinudno skrpljen”. Logično je da okosnica budućeg sastava Srbije budu momci koji su se već rezultatima dokazali u mlađim selekcijama, a da tu homogenu celinu pojača koji “pečalbar” NBA formata ili evropskog ranga. Ono što je na nekim ranijim šampionatima bilo uočljivo, “nabijanje” euforije, sada će da izostane, jer i najveći optimisti ne mogu da nas zamisle da se iz sunčane Španije vratimo sa medaljom. Ovo pak može da bude i olakšavajuća okolnost za mlade igrače koji ne bi funkcionisali najbolje pod pritiskom javnosti. Selektor Zoran Slavnić ima hrabro košarkaško srce, pun je vrelog entuzijazma i to je svakako pozitivno. Nije dobro što će“pod prinudom” morati da prihvati program rada svog prethodnika Dragana Šakote, u čijem sastavljanju nije imao baš mnogo uticaja, no – šta je, tu je. Motivacije faliti neće, a sve drugo u božjim je rukama.
Komentar: Vruć krompir za predsednika
NOVI ČELNIK KSS DRAGAN KAPIČIĆ NALAZI SE PRED ODGOVORNIM ZADATKOM
Pripremio: Marko Daković
24. april - Ubedljiv izbor Dragana Kapičića za predsednika Košarkaškog saveza Srbije vraća veru u vedriju budućnost našeg trofejnog sporta. Ustoličen je čovek iz košarke, poznato, ali što je još važnije nekompromitovano ime. „Kaponja“, koji nije baš bio „persona grata“ u svojoj Crvenoj zvezdi, dobio je poverenje u Savezu, a to predstavlja veliku obavezu i odgovornost, utoliko pre jer je naš basket već godinama u krizi.
Šta reći o novom predsedniku a da se ne ponavljamo? Dovoljno je da makar i površno zavirimo u biografiju Dragana Kapičića pa da ustvrdimo da u njoj nema nikakve mrlje, da je reč o čoveku koji je rođeni sportista po vokaciji, bivši reprezentativac države koje više nema na mapi Evrope, ali koju ćemo svi pamtiti po tome što se u njoj igrala najbolja košarka izvan postojbine „kraljice igara“.
Pred nekadašnjom Zvezdinom zvezdom stoji „krvavi rad“. Valja zasukati rukave, reorganizovati Stručni savet, animirati sponzore, mobilisati domaću javnost da stane iza nacionalnog tima, pomiriti klanove, očistiti debelo nagomilanu prašinu ispod tepiha u Sazonovoj...Naravno, ovo poslednje biće i najteže, imajući u vidu koliko ima problema, koliko je bilo sumnjičenja svih ovih godina koje su „pojeli skakavci“. Nezdrave odnose proistekle iz sukoba ličnih interesa u Savezu ne može, međutim, da razreši novi predsednik sam, i u toj činjenici možda može i da se krije klica eventualne opstrukcije koja bi bila pogubna po srpsku košarku i koja bi nas svetlosnim miljama udaljila od evropske i svetske elite.
I dok izbor Kapičića za prvog čoveka KSS pozdravljaju svi kojima je stalo do renesanse domaćeg basketa, pogled na spisak njegovih najbližih saradnika izaziva nedoumice i zebnje. Svi predsednikovi ljudi sigurno nisu baš po volji ni njemu samom, ali nemojmo po našem starom običaju odmah da kritikujemo. Vreme će pokazati...
PARTIZAN SE DOSTOJNO PREDSTAVIO U EVROLIGI OVE SEZONE, ALI JE MOŽDA MOGAO I VIŠE DA JE IMAO MRVICU KREDITA KOD “LJUDI U SIVOM”
23. mart - Košarkaši Partizana završili su ovogodišnju „evroligašku“ misiju. Naš prvak nije se, doduše, proslavio na svom oproštaju od evropske elite, ali daleko od toga da je sramota biti nadigran od jedne moćne mašine po imenu CSKA. Poraz se nije mogao izbeći, katastrofa, međutim, jeste, ali čini se da je rezultat iz Atine gde je Olimpijakos vizirao pečat na četvrtfinale totalno „razoružao“ pulene Duška Vujoševića i izbacio ih iz koloseka. Moskovljani su igrali „kazačok“ na parketu beogradskog „Pionira“, Partizan se spoticao i kao epilog svega usledio je debakl za kraj.
I pored neslavnog završetka takmičenja u Evroligi, „crno-beli“ nemaju razloga za nezadovoljstvo. Načinjen je napredak u odnosu na prethodnih nekoliko sezona, a uz malo sportske sreće i kuraži možda se moglo i više. Kada vratimo film unazad, dolazimo do zaključka da je Partizan zapravo prokockao šansu za plasman među osam najboljih evropskih klubova već u prvom kolu „E“ grupe osmine finala, kad ga je neobjašnjiv strah i preteran respekt prema Olimpijakosu „zakočio“. Šampion Srbije pao je na psihološkom planu, a kada se u kasnijem toku takmičenja oslobodio pritiska, bilo je kasno da se ma šta promeni na našu vodenicu.
Ako smo objektivni, moramo uputiti Dušku Vujoševiću i njegovim momcima srdačne čestitke. Sa relativno „tankim“ igračkim kadrom, sudijama koji mu nisu bili ni najmanje naklonjeni, Partizan je uspeo da se domogne pozicije u „Top 16“, što u svakom slučaju predstavlja dobar rezultat. Biće sada vremena za analize, priče tipa „da li je moglo više“, ali ostavimo to čelnicima kluba iz Humske i pozabavimo se nečim što nema veze sa taktikom na terenu...
Zbog čega srpski klubovi nemaju ama baš ni mrvicu kredita kod ljudi u sivom, u uticajnim košarkaškim forumima, lobijima širom Evrope? Kako to da nas sudije „zakidaju“ ne samo kada gostujemo na „vrućim“ parketima, nego sve češće i u našem bastionu kao što je hala „Pionir“? Da li je moguće da osim sada već vremešnog Borislava Stankovića u celoj Evropi nema Srbina koji bi mogao da predstavlja nekakav košarkaški, sportski autoritet, čoveka koji poseduje harizmu, „personaliti“, moć...
Odgovor na ovo pitanje nažalost može se smatrati pozitivnim, u suprotnom možda ne bismo pet godina čekali reprezentativnu medalju sa jednog evropskog, svetskog prvenstva, odličje sa Olimpijade. Da imamo autoritet i uticaj koji smo nekada posedovali, verovatno ne bi Partizan slavio ulazak u „Top 16“ na način kao što je nekada proslavljao plasman na „fajnal for“. I ne bi nas arbitri „sekli“ kada se god ekipama sa pozamašnim budžetom primaknemo samo na korak.
Kako se „prestrojiti“, vratiti izgubljene pozicije i ugled u svetu? Na to pitanje mogli bismo sebi da pružimo odgovor, samo kada prestanemo da ovde u Srbiji (čitaj: Sazonovoj) podmećemo nogu jedni drugima, da se sumnjičimo, smeštamo, izmišljamo afere. Budemo li između sebe jedinstveni, izaberemo li prave, nekompromitovane, košarci odane ljude da vode naš trofejni sport, mogli bismo biti „na konju“. U suprotnom – loše nam se piše!
Pripremio: Marko Daković
MADA SE JAVNOST NAIZGLED USAGLASILA, IMA I DRUGAČIJIH MIŠLJENJA O INICIJATIVI DA NAŠA NAJLEPŠA DVORANA DOBIJE IME PROFESORA ALEKSANDRA NIKOLIĆA
19. mart - Inicijativa da popularna beogradska „Arena“ dobije ime našeg proslavljenog košarkaškog stručnjaka Aleksandra Nikolića naišla je na veoma pozitivne reakcije u javnosti. Mnogi srpski, pa i inostrani treneri, bivši i sadašnji igrači, košarkaški radnici, funkcioneri, deklarativno podržavaju ovo „preimenovanje“ velelepne dvorane, uz horsko ponavljanje ocene da veliki košarkaški mag, profesor Nikolić to i zaslužuje. Ipak, mada je javno, a posebno sportsko mnenje jedinstveno, još nema zvaničnog dogovora oko promene imena „Arene“. Štaviše, poslednjih dana mogu se čuti i nešto drugačije interpretacije, kao što je i ova diplomiranog košarkaškog trenera, profesora Gorana Durakovića:
-Mada pripadam košarkaškom „miljeu“, smatram da možda ne bi bilo pošteno „Arenu“ vezivati samo za košarku, jer je reč o višenamenskom objektu, dvorani koja je predviđena i za održavanje odbojkaških, rukometnih i ostalih sportskih priredbi. Osim toga, poznato je da se tu priređuju i muzički koncerti, pa ukoliko bi grandiozna beogradska hala dobila ime Ace Nikolića, ispalo bi da mi košarkaši na neki način „udaramo“ i monopol na „Arenu“ – ističe prosesor Duraković.
Naš sagovornik, koji je za „Basket-Plus“ priređivao i komentare iz trenerskog ugla („Stručno oko“), ne dovodi u pitanje činjenicu da je pokojni Aleksandar Nikolić – legenda:
-Da me pogrešno neko ne bi razumeo, moram da podvučem kako je profesor Nikolić bio učitelj moje generacije, pa i mnogih drugih koji se sada bave trenerskom strukom ovde u Srbiji. Acin uticaj bio je značajan, čak i u međunarodnim razmerama. Pa ipak, istine radi, sada kada je u pitanju inicijativa da „Arena“ dobije njegovo ime i kada se gotovo svi utrkuju u superlativima upućenim Nikoliću, valja podvući da je pokojni Aca bio – običan profesor fizičkog. Njegova veličina, međutim, potiče iz toga što je među prvima u Evropi shvatio kojim putem je potrebno u košarci ići da bi se tada primitivna košarkaška taktika razvila, da bi se košarci otvorile perspektive.
Profesor Goran Duraković jedan je od malobrojnih koji se usudio da u ovom trenutku iznese drugačije mišljenje o inicijativi da „Arena“ dobije ime Aleksandra Nikolića. Ali to nije sve:
-Uz svo uvažavanje Ace Nikolića, smatram da je, primera radi, Bora Stanković veća naša košarkaška „faca“, barem u svetu. I ako bi „Arena“ uopšte trebalo i da bude preimenovana, mislim da bi bilo logičnije da nosi Borin „žig“!
Pripremio: Marko Daković
Pripremio: Marko Daković
3. mart - Funkcionerima KK Crvena zvezda zaista treba čestitati. Uvek nekako pronađu „žrtvenog jarca“ za sve ono što ne valja u njihovoj avliji, majstori su za zataškavanje problema i „skretničari“ za usmeravanje pažnje javnosti sa glavnog na sporedni kolosek, a to – priznaćete – zahteva talenta a i umeća.
Projekat „evropska Zvezda“ čini se da će opet morati da popričeka neka bolja vremena, a ako je sudeći po poslednjem potezu čelnika kluba sa „Kališa“ za sva rezultatska posrtanja ove sezone krivac je – Dragan Šakota. Čovek kojeg su oni svojevremeno doveli i masno ga plaćali. A, poruka koja je puštena u etar, da će „kormilar“ nasukanog crveno-belog broda do daljnjeg da bude „Zvezdino dete“ Stevan Karadžić treba valjda da umiri duhove i ohrabri „delije“ kojima je već svega i preko glave!?
Ma šta ko mislio o Šakoti, ovaj gospodin je Crvenoj zvezdi lane doneo u vitrine jedan kup Koraća, uspeo da sa „sumnjivim“ igračkim kadrom stigne i do finala „plej-ofa“ domaće lige...Najzad, reč je o stručnjaku koji je izabran i za „glavnokomandujućeg“ nacionalnog tima, što ipak nešto treba da znači, bar na papiru.
Nije dobar za Zvezdu, a jeste za Srbiju? Možda bi nam političari u sportskim foteljama mogli „stručno“ obrazložiti kako je to mogućno. Isto kao što bismo jedva čekali da čujemo njihovo objašnjenje zašto u Crvenoj zvezdi nema mesta za njene legende, recimo Zorana Slavnića – Moku?
Na kraj pameti nije nam da glorifikujemo Dragana Šakotu. Najzad, spomenuti je izgubio ono što zovemo autoritet, a ove sezone zaista ga tera i maler, izuzmemo li retke svetle trenutke kao što je „čerupanje kraljevića“ (100:81). Ali, neki redosled poteza u ozbiljnom klubu morao bi da bude poštovan. Znamo da „crveno-beli“ ne vole poređenja sa svojim cimerom iz „Pionira“, međutim pitanje je da li bi, recimo, Partizan mogao u kontinuitetu da hara srpskim parketima kada bi menjao trenere brže nego igrači znojnice.
A, kada smo već kod aktuelnog prvaka, nije zgoreg da spomenemo i jednu zajedničku osobinu dva ljuta rivala. Ne, ne mislimo na dug prema hali „Pionir“, već na odsustvo kompetentnih i stručnih sportsko – poslovnih ljudi u menadžmentu. Dokle god sportom upravljaju ljudi kojima sport nije u struci, neće biti i rezultata, posebno u Evropi.
I možda je upravo od te konstatacije i mogao da otpočne ovaj komentar.
27. februar – Nas nekadasnji, ali i dalje potencijalni reprezentativac Marko Jaric, trenutno kosarkas NBA ligasa Minnesota Timberwolvesa je poslednji u nizu nasih reprezentativaca koji je osuo paljbu po celnicima Kosarkaskog Saveza Srbije i samom selektoru Sakoti. Poput Nenada Krstica, Jaric je optuzio celnike saveza za poturanje laznih informacija o njemu kao i (ne)odrzavanje kontakta sa reprezentativcima u NBA ligi.
S obizorom na to da je upravo Jaric bio jedan od tzv. "kreatora" lose atmosfere na EP 2005., i jedan od krivaca za rezultat s obizrom na ocajne partije na istom takmicenju, mozda bi trebao da on bude taj koji ce bi sam trebao da se javi posle svojih proslogodisnjih izjava u u vezi (ne)igranja za nacionalni tim. Ne samo njemu, vec i ostalim reprezentativcima treba postaviti jedno jasno pitanje. Cemu izigravanje uvredjenih primadona? Zesto se jednostavno putem medija ne nametnu celnicima saveza, i mozda cek okrenuti selektora Dragana Sakotu i raspitati se za svoj reprezentativni status.
Ovako kada imamo kombinaciju uvredjenih "zvezda" i ljudi iz saveza, kojima je tesko da ucine i jedan tako minimalan korak i jednom godisnje okrenu telefonom nase igrace u NBA ligi, dolazimo do toga da na reprezentativna takmicenja saljemo B tim, koji moze da sluzi samo kao topovska hrana jednoj Spaniji, Argentini, Grckoj i ostalim selekcijama koje su poslednjih godina postale kosarkase velesile i zauzele nase mesto. Ovako i jedna i druga "zaracena" strana imaju alibi, na koji se konstantno pozivaju. Neka Krstici, Radmanovici i Jarici, kazu da su spremni da igraju, pa neka onda selektor Sakota javnosti objasni zasto ovih igraca nema u timu. Sto bi se fubalskim recnikom reklo, neka prebace loptu u polje protivnika. Ovako, selektor Sakota i celnici saveza svoje sastavljanje timova mogu vrlo lako da opravdaju otkazima NBA igraca.
Treba svakako spomenuti da je zbog tvrdoglavosti prethodnih i sadasnjih selektora i celnika saveza, jedan Zarko Cabarkapa, odlucio da igra za Crnu Goru, a vrlo se lako moze desiti da se i mladi Sasa Pavlovic na kraju predomisli i ipak igra sa Crnu Goru odakle je rodom, a ne za Srbiju kako je prethodno izjavio. Cekajuci do juna, kako je Predrag Bojovic najavio, i dozvoljavati da "prljav ves" u medjuvremenu isplivava na povrsinu, moze samo odbiti nase reprezentativce od igranja za "orlove".
Jaricevo insistiranje na promenama ustrucnom stabu reprezentacije i vrhu KSS-a nam jednostavno stavlja do znanja da je njegovo igranje u nacionalnom timu ovog leta prakticno "nemoguca misija" jer ne vidimo nijednog trenera koji drzi do sebe, a tu spada i Dragan Sakota, da u tim pozove igraca koji smatra da on ne treba da sedi na klupi. Tesko je verovati da ce KSS smeniti Sakotu sa funkcije selektora pred EP u Spaniji, a Jariceva izjava je samo jedan perfidan nacin da sebe oslobodi igranja i istovremeno sebe predstavi kao zrtvu.
Daleko bilo da nekome treba garantovati minutazu, ili cak moliti za igranje u dresu Srbije, sto nikako ne dolazi u obzir, ali okrenuti telefon i pitati za zdravlje povredjenog igraca je nesto sto je sasvom normalno medju lepo vaspitanim ljudima. Zasto je to toliko tesko uraditi?
Zvezda i FMP pred velikim iskušenjima
Pripremio: Nebojša Rašić
26. februar – ULEB kup se približava samoj završnici. Osam timova sanja jedan isti san, a to je osvajane ovog evropskog takmičenja, koje donosi veliku premiju – učestvovanje u Evroligi sledeće godine. Među četvrtfinalistima nalaze se dva naša kluba: Crvena zvezda i FMP. Naši predstavnici se, po volji žreba, mogu sastati tek u finalu, 10. aprila u belgijskom gradu Šarloa. Ipak, treba ići korak po korak. Do tog finala put je veoma težak, prepreke koje treba preskočiti su izuzetno kvalitetne.
Crvena zvezda – Real Madrid:
Crvena zvezda i Real su već odmerili snage u grupi ULEB kupa. Utakmica iz „Pionira“ se još prepričava na Malom Kalemegdanu. Zvezda je, na krilima „delija“, prosto deklasirala Madriđane (100:81). Gurović je igrao kao transu (35 poena), Vuk Radivojević je pružio svoju najbolju pariju u „crveno-belom“ dresu i umalo da zabeleži tripl-dabla (4 asistencije su nedostajale). Na tom meču u Zvezdi nije bilo slabog pojedinca. O navijačima ne treba trošiti reči. Neko reče da bi i Lejkersi pali u takvom ambijentu. Zašto sve ovo pričamo? Zato što takvu partiju treba ponoviti i 27. februara kada bude bila na programu prva utakmica četvrtfinala. Recept za skidanje krune Realu je već dobro poznat. U međuvremenu su se desile neznatne izmene u sastavima ova dva tima. „Crveno-beli“ su jači za Burks-a, a slabiji za Thomas-a. Real je umesto povređenog Ratka Varde angažovao Blagotu Sekulića i Marka Milića. Igra Madriđana se dosta bazira na šutu spolja. Udarne igle su im bekovi: Louis Bullock, Kerem Tunceri, Charles Smith i Raul Lopez. Strašan kvartet. Od njih sve polazi. Ako ih ostavite samo na momenat same, stiže kazna u vidu preciznog šuta, a uz to imaju i veoma dobar prodor. Potporu bekovima daje krilni trio koji čine Hamilton, Marko Tomas i Marko Milić.
Pod košem dominiraju Felipe Reyes i Axel Hervelle. Možda Zvezda svoju šansu treba da traži baš ispod samog koša, gde su Španci sigurno najtanji. Svaka čast Reyesu, ali on ima izuzetno slabu podršku od ostalih saigrača, bar kada je reč o centarskim pozicijama.
Jedino što „crveno-bele“ treba da plaši je meč iz Madrida, gde je Real slavio sa 84:58. Mada, tada razlika toliko nije bila bitna. Izabranici Dragana Šakote ako misle da igraju ravnopravno sa „kraljevski klubom“ moraju da budu u stanju pripravnosti svih 80 minuta (oba meča). Svako opuštanje, Madriđani će sigurno znati skupo da kazne. Prvi meč ova dva rivala na programu je 27. februara u „Pioniru“, a revanš 6. marta u Madridu.
FMP – Hapoel Migdal:
Alfa i omega tima iz Jerusalima jeste Mario Austin. Pod košem mu pomoć pružaju Jurica Golemac i Erez Markovich. Na spoljni pozicijama odskaču Ed Cota, Timothy Bowers i Meir Tapiro. Sve u svemu, solidna ekipa. Zanimljivo je da je Hapoel ovogodišnji osvajač kupa Izraela, kao i FMP. Za razliku od Zvezde, izabranicima Vlade Vukojčića se žreb u priličnoj meri „otvara“ i verovatno bi im i finale bilo dovoljno za plasman u Evroligu, pošto su svi veći favoriti u drugom delu kostura.
FMP je već ove sezone napravio dosta podviga. Momci iz Železnika ne priznaju favorite na papiru i još se nije pojavila ekipa koja je uspela dva puta da ih savlada. Mnogo jače ekipe od Hapoela su pale pred furijom iz Železnika, tako da nema razloga da ne verujemo u prolaz FMP-a u polufinale. Prvi meč ova dva rivala na programu je u Izraelu 27. februara, a revanš nedelju dana kasnije u Železniku.
Komentar: Uprava Zvezde izgubila kompas
Pripremio: Nebojša Rašić
Najnoviji potez čelnih ljudi Crvene zvezde je najblaže receno čudan. Naime, danas se pojavila informacija sa Malog Kalemegdana da će se ulaznice za četvrtfinale ULEB kupa protiv madridskog Reala prodavati isključivo u paketu sa ulaznicama za meč 22. kola Novo Ljubljanske Lige između Zvezde i Cibone! Evropski način, nema šta. Da nije tužno, bilo bi smešno...Uprava „crveno-belih“ je do sada na sve načine pokušavala da animira svoje pristalice da gledaju mečeve Jadranske lige. Rezultata nije bilo. Poslednji večiti derbi to najbolje ilustruje. Ovoga puta čelni ljudi tima sa Malog Kalemegdana su prevršili svaku meru. U moru katastrofalnih rezultata izgubili su kompas.
Sigurno je da će „Pionir“ u utorak biti ispunjen do poslednjeg mesta i da će „delije“ ponovo napraviti ambijent za pamćenje. To se znalo odmah nakon izbacivanja Khimkija, ali niko tada nije mogao ni da pretpostavi da će u slučaju da želi da prisustvuje spektaklu pritiv Reala morati da kupi ulaznicu i što je još gore, morati da gleda rezultatski nebitan meč sa Cibonom. Crvenoj zvezdi su ostale samo teoretske šanse da izbori vizu za ULEB preko Jadrana, tako da meč sa „cibosima“ nema ama baš nikakvog značaja, osim da se tim još malo uigra za utakmicu sa Realom. Sigurno je da bi Zečević i Bjeković pozavideli upravi Zvezde na ovakvom potezu.
Možda bi baš uprava Beograđana trebala prva da se zapita koji je razlog očajne igre izabranika Dragana Šakote i slabe posete ove sezone u „Pioniru“.
Inače kompleti karata za Cibonu i Madriđane koštaju 500 dinara (tribine) i 800 (patrer). Za jedan Real i nije mnogo...
Pripremio: Marko Daković
15. februar - Veličina jednog sportiste ne meri se samo rezultatima na sportskom terenu, nego – ponekad čak možda i više – sportskim ponašanjem, onim što bi Englezi nazvali “fair-play”. Nažalost, u ovim (s)mutnim vremenima, kada je najteže biti tolerantan, uzdići se iznad svih ostrašćenosti, nekulture, mnoge umišljene zvezdice svojim izgredima daju loš primer navijačima, kako onima na tribini, tako i klincima koji “gutaju” njihove gegove gledajući ih posredstvom “magične kutije”.
Milan Gurović svakako zna kako bi jedan sportista trebalo da se vlada. Bio je ovaj majstor košarke u inostranstvu, igrao za poznate klubove, pa ipak tamo mu nije palo na pamet da se svađa sa navijačima, sam isteruje neku samo njemu poznatu “pravdu”... Nije mu na pamet padalo, ne zato što je tamo bio Milan, a ovde “Čiča”, nego zbog toga što mu u jednoj civilizovanoj sredini to ne bi dopuštali.
Prijatelji košarke još dobro pamte kakvim je sve glavoboljama Gurović izložio sebe, ali i druge istetoviravši jedan lik na mišici junačkoj. Ponevši đenerala na ruci, onakav kakav je, Milan je nesvesno uputio poruku svetu da je đeneral baš takav kakvim ga oni koji nam nisu naklonjeni i opisuju, baš kao što su isti spustišvi rampu jednom sportisti zbog tetovaže, uputili nama povratnu informaciju da se vremena menjaju, ali oni nikada neće. I džaba što je Milan u pravu kada kaže da je “tatoo” njegova privatna stvar, kada i nekadašnja “braća” nisu “u krivu” tvrdeći suprotno. Sve zavisi (ovisi) iz kog ugla (kuta) gledamo!
Ali, ostavimo za trenutak po strani nepromišljenu tetovažu i pozabavimo se proimišljenom “pljuvačinom”. Mnogi očevici nedavnog meča odigranog za “Kup Radivoja Koraća” zaklinju se da je Gurović učinio jedan esktremno skaredan gest prema sudiji meča njegove Zvezde i FMP Železnika. Čini se da su posle Partizanovih navijača, s kojima je odavno na ratnoj nozi, na tapet Gurovićevog besa došli i protivnički igrači, “ljudi u sivom”... S razlogom bismo se mogli zapitati – ko je sledeći?
Draža to nije zaslužio, a nije ni “Žućko”. Ali, možda bi jedan veliki klub trebalo da se ogradi od malog čoveka. Od lika koji se “ubija” od dokazivanja da je najveći Srbin, najveći Zvezdaš...Žalosno je da jedan sportista svoj motiv potvrđivanja, odnosno samoaktuelizacije nije usmerio u korisnom smeru, nego ga uporno “kanališe” destruktivno, na veliko uveseljenije žute štampe i trač-tabloida koji se upravo time i “hrane”.
Konfliktne ličnosti uvek najpre imaju unutrašnji sukob sa sopstvenim egom, pre nego što njihove frustracije ne eksplodiraju u spoljašnji konflikt sa zajednicom. Ali, ako jedna sredina ne odreaguje adektavno na ispade pojedinaca, onda će svi pojedinci, uključujući i siledžije, na kraju ispaštati. Ako tolerišemo primitivizam, nema druge nego zaključiti da smo i sami primitivni.
A što se Milana tiče, on nije niti najveći Srbin, niti najveći Zvezdaš ali bi, nastavi li ovako, mogao da dobije etiketu najvećeg - primitivca.
Partizan saznao rivale u „TOP 16“
Pripremio: Nebojša Rašić
5. februar – U Barseloni je obavljen žreb za drugu fazu Evrolige. Najboljih 16 timova Evrope je svrstano u četiri grupe. Partizan se našao u grupi E zajedno sa prošlogodišnjim šampionom CSKA iz Moskve, grčkim Olympiacosom i DKV Joventudom. Iluzorno je i pričati da je grupa prilično teška, jer u „TOP 16“ nema lakih protivnika. Ipak, jedno je sigurno, „crno-beli“ mogu ravnopravno da se nose sa svim rivalima, pogotovo u Beogradu.
Partizan je svoje ambicije što se tiče Evrope već ispunio. Velika prednost u predstojećim duelima biće upravo rastrerećenost, jer izabranicima Duška Vujoševića više ne stoji mač nad glavom. U tome „crno-beli“ treba da traže svoju šansu. Da ne spominjemo budžete klubova.
Bilo kako bilo tri spektakla u Beogradu su zagarantovana. Bilo bi lepo da to bude u „Areni“, koja bi na neki način simbolizovala jedan novi početak. Svi se nadamo, za bolje sutra...
Takmičenje u „TOP 16“ fazi počinje 14. februara, a košarkaši Partizana prvi meč igraju u Moskvi protiv CSKA.
Pripremio: Marko Daković
Igrači Partizana zaslužuju čestitke za plasman u „Top 16“, ali i kritiku zbog indolentnog odnosa prema profesionalnim obavezama, pa i publici
2. februar - Dočekasmo i taj dan...Prvak Srbije ugnezdio se među 16 najboljih klubova Evrope, što nagoveštava bolje dane domaćeg basketa koji već nekoliko godina grca u rezultatskoj, organizacionoj i moralnoj krizi. Partizan je tamo gde treba da bude, „crno-belima“ kapa dole za ono što su ostvarili u društvu daleko bogatijih timova, u evropskoj eliti gde se trenira škola surovosti.
Izabranici Duška Vujoševića nisu slučajno u «Top 16». Ove sezone uprava našeg prvaka napravila je mali rez, šok-terapija pokazala se korisnom i nadasve delotvornom. Najzad se Partizanu posrećilo sa stranim igračem (Vontigo Kamings), neki od „večitih talenata“ krenuli su sa mrtve tačke, a kada se ovome doda i da „legionari“ Drobnjak i Kecman odrađuju lavovski posao, onda postaje jasno i zašto je „Pionir“ ponovo pun kao šipak. Pomalo razmaženi, „grobari“ su „namirisali“ da od ovoga materijala, „spoja mladosti i iskustva“ može nešto da bude i - osećaj ih nimalo ne vara!
Ipak, da ne bude baš sve tako ružičasto, „pobrinuli“ su se momci u crno-belim majicama u četvrtak uveče, u grotlu beogradskog hrama „kraljice igara“. Po našem starom, lošem srpskom običaju, „uprskali“ su u poslednjem meču takmičenja po grupama, kada je pobedom trebalo da pozdrave one najvernije, koji žive za Partizanove boje. Unikaha je slavila na „bis“, posle produžetka, pa ostaje gorak ukus u ustima, premda „crno-beli“ prolaze dalje zahvaljujući Bodirogi i njegovoj Lotomatici.
Lotomatika-matematika...Igra reči, malo i rime, tek - da ne beše ubedljive pobede Rimljana nad Cibonom, možda sada i ne bismo pisali ove hvalospeve družini Duška Vujoševića, možda bi hladan tuš okupao vreo „Pionir“, a to zaista ne bi bilo pošteno. Ali, pustimo sada hipotetične teze, pustimo ono „šta bi bilo da je bilo“, pozabavimo se malo našim pogubnim mentalitetom.
„Kada smo čuli rezultat utakmice iz Rima, opustili smo se“ - zajednički je imenitelj izjava Partizanovih igrača nakon „šamara“ koji im je udelila Unikaha. Reč „opustiti se“, fraza „opuštanje“, tako često korišćena u vokabularu ovdašnjih sportista, gotovo da je nepoznata u svetu profesionalizma, gde su neposredni proizvođači masno plaćeni da odrađuju posao do poslednje kapi znoja, pa ako hoćete i krvi i suza. Opustiti se, braćo, možete na vikendu, kod svoje kuće uz televizor, na godišnjem odmoru, ali na poslu - ni pod razno!
Skloni krajnostima, od depresije do euforije, skloni da se zadovoljavamo sa malim, teško da možemo do vrhunskih rezultata na bilo kom planu. A opuštajući se, štedeći sebe, štedimo i rivala koji to kao po pravilu kažnjava. Tako su i profesionalci iz Pikasovog rodnog grada Malage prvog februarskog dana kaznili Drobnjaka i drugove koji u trenucima euforije zbog činjenice da je neko drugi odradio težak posao umesto njih nisu mislili na navijače. Nisu ni pomislili makar na to da bi trebalo da se pošteno oduže svom „šestom igraču“ – pobedom.
U Novu godinu sa novim pobedama
Pripremio: Nebojša Rašić
29. decembar - Prvi deo sezone 2006/2007 je bio uspešan za naše klubove u Evropi. Doduše, mogla je da se izbori i koja pobeda više u Evroligi i ULEB kupu, ali razloga za očajavanje nemamo ni najmanje. Možemo da budemo više nego zadovoljni učinkom Partizana u Evroligi, tj. rezultatima Crvene zvezde, Hemofarma i FMP-a u ULEB kupu. Mada, mnogi će sa pravom da istaknu da našim klubovima tek predstoje prave borbe u evropskim takmičenjima.
Posle devet kola u Evroligi, Partizan deli četvrtu poziciju sa zagrebačkom Cibonom u grupi B. „Crno-beli“ imaju skor od 4 pobede i 5 poraza, što na prvi pogled već predstavlja pomak u odnosu na predhodne sezone. Samo u prošle dve godine i 28 odigranih utakmica, Partizan je ostvario 4 trijumfa, a sada je to uspeo u devet mečeva. Naravno, bilo kakva poređenja sa ranijim sezonama su neprimerena. Ipak, ovo može da bude pokazatelj da su „crno-beli“ na pravom putu i da im plasman u „TOP 16“ Evrolige nije daleko, a to bi bio veliki uspeh Beograđana. Do kraja prvog dela ostalo je da se odigra još 5 kola. Partizanu raspored ide na ruku, jer je u tri utakmice domaćin (DKV Joventutu, Union Olimpiji i Unicaji), a gostuje Panathinaikosu i Ciboni. Kalkulacija je mnogo, ali jasno je da su „crno-belima“ za siguran prolaz dalje potrebne tri pobede. Može Partizan da prođe i sa dva trijumfa, ali uz digitron i zavirivanje u tuđe dvorište. Ovako, zbog sebe i živaca svojih navijača, tri pobede, recimo u „Pioniru“, sasvim su dovoljne. Sve ovo napominjemo iz razloga što to i treba očekivati od izabranika Duška Vujoševića, jer Partizan ima igru i primetno je da se polako kockice sklapaju, a kada se one u potpunosti slože, biće teško svakoj evropskoj ekipi protiv „crno-belih“. Prvu priliku za jedan od trijumfa, Partizan će imati već u sredu, 03. januara, kada u „Pionir“ dolazi španski DKV Joventut.
Pored Partizana, naši klubovi imaju zapažene rezultate i u ULEB kupu. Posle osam kola, sva tri domaća predstavnika, Crvena zvezda, Hemofarm i FMP izborili su plasman u „osminu-finala“, samo je pitanje sa kojih pozicija u grupi. Naravno, bolje je zauzeti jedno od prva dva mesta u grupi kako bi za protivnika u drugom krugu dobili lakšeg rivala, a i prednost domaćeg terena nije zanemarljiva (revanš na svom parketu). Kao i predhodnih sezona, kada smo imali zapažene rezultate (Hemofarm i FMP), nadamo se da će se i ove godine u ULEB kupu, bar jedan od naša tri predstavnika, plasirati u samu završnicu.
Crvena zvezda posle osam utakmica ima skor 5 pobeda i 3 poraza i trenutno deli drugo mesto u grupi D zajedno sa Realom i POAK-om. „Crveno-beli“ su fantastično započeli evropsku sezonu sa pet pobeda, ali su zatim sve „pokvarili“ sa tri vezana poraza, od toga dva katastrofalna na gostovanjima od UNICS-a i Reala. Da je neko Zvezdi pre početka takmičenja ponudio treće mesto u ovoj grupi sigurno je da bi ga „zvezdaši“ oberučke prihvatili, ali posle furioznog početka teško da treće mesto (koje je iz ove perspektive najrealnije) može da zadovolji Šakotu i „delije“. Zvezdi su do kraja ostala još dva meča protiv uslovno rečeno „lakših“ rivala. Pred praznim „Pionirom“, „crveno-beli“ će ugostiti Dexiu Mons, a u poslednjem kolu Zvezda odlazi u Holandiju gde će igrati protiv Eiffel Towersa. Svaka prognoza je nezahvalna, jer su nam izabranici Dragana Šakote već pokazali da znaju da igraju „od sjaja do očaja“. Treće mesto ne bi trebalo da izmakne, a za nešto više pored dve pobede, potrebno je da se poklope i ostali rezultati iz grupe. Bilo kako bilo, u ovom trenutku je najvažnije da su „crveno-beli“ izborili plasman u eliminacionu rundu. Šteta je što tamo neće moći da računaju na pomoć „delija“, jer su kažnjeni od strane čelnika ULEB-a. U slučaju prolaska u četvrtfinale, navijači Zvezde će ponovo moći da daju veliku podršku svojim ljubimcima u „Pioniru“. Teško je prognozirati dokle može Zvezda u ULEB kupu. Sigurno je da se na Malom Kalemegdanu nadaju da će im ovoga puta i fortuna prilikom žreba biti naklonjena i da se potencijalno neće sastati sa timovima iz svoje grupe sve do polufinala, a sa ostalim ekipama iz ULEB-a „crveno-beli“ sigurno mogu da se nose.
U grupi A, Hemofarm trenutno zauzima odlično drugo mesto sa Nancy-jem uz skor 5-3. Do kraja ligaškog takmičenja, Vrščanima je ostalo da ugoste Brose Baskets i zabeleže sigurne bodove, tj. idu na noge direktnom konkurentu za visok plasman, već pomenutom Nancy-ju. Sigurno je da će meč sa Francuzima u mnogome odrediti sudbinu Hemofarma u grupi. Svoj prvobitni cilj izabranici Mute Nikolića su već ostvarili, a to je plasman u drugi krug, tako da skroz opušteno mogu da dočekaju nastavak takmičenja. Igraju dopadljivo, atraktivno, mnogo mladih igrača je izbačeno u prvi plan, a sve to prate još i odlični rezultati. Zbog svega toga, Vrščani imaju previše razloga da Novu godinu dočekaju sa osmehom na licu.
Ništa manje razloga za dobro raspoloženje nemaju ni momci iz Železnika. FMP zauzima prvo mesto u grupi B sa skorom 6-2. Jeste da do kraja imaju težak raspored, gostuju Strasbourgu i dočekuju Snaidero Udine, ali to nikoga nije briga u predgrađu. I do sada su ih unapred svi otpisivali, ali oni bi uvek demantovali kritičare. Kako svih ovih godina uspeva FMP-u da se zadrži u samom vrhu ostaje enigma. Vrhunski igrači odlaze iz Železnika, a pravo iz „bunara“ se pojave novi Aškrabić, Nikolić, Freeman, Zoroski, Popović, Ilić...Za par godina će mnogi evropski stručnjaci odlaziti u Železnik po recept za upeh.
Jedno je sigurno, 2007. dočekujemo sa puno optimizma. Neka to bude godina uspeha naših timova u Evropi. U Novu godinu sa novim pobedama.
Srećna Nova godina!
Pripremio: Marko Daković
23. decembar - Stranačka prepucavanja u predizbornoj kampanji potpuno su naturalna stvar, ali kada Gospodjica Politika umeša svoje prste u sport - i to vrhunski - onda je to zaista žalosno.
Telefoni na relaciji KK Partizan - KK Crvena zvezda su odavno gluvi, zakopani izmedju rovova, "večiti" uglavnom ratuju saopštenjima, umesto da kao sportisti sporove rešavaju sportski - tamo na terenu. Otrovne strelice se odapinju sa, ali češće bez razloga, spominju se lobiji, dve velike, ljuto suprotstavljene stranke, potežu teške reči bez argumenata...
Svemu je kriva, izgleda, uprava "Pionira" koja - gle drskosti - neće da se odrekne novca koji joj pripada na ime zakupnine dvorane od "večitih" ili još bolje rečeno jednom "večitom" manje gleda kroz prste negoli drugom. Ili se to, vrlo verovatno, jednom od "večitih" prividja.
Znamo da je "prijateljica noći" Politika ušla u sve pore ovog društva, ali ako je i od "večitih" - mnogo je. Ukoliko je neko sveta krava, neko drugi mora da bude žrtveni jarac, a kako stvari stoje sve miriše da će u borbi Partizana sa Crvenom zvedom - i(li) obrnuto - ceh morati da plati ne hala "Pionir", ne čak ni njen direktor nego - neposredni "proizvodjač" rezultata, tj. košarkaš, i neposredni potrošač, konzument sportskog dogadjaja, tj, navijač. I tako i biva!
Pripremio: Marko Srdanović
29. septembar - Utakmicama 1. kola Jadranska lige, koja ce se od ove sezone zvati NLB liga po novom sponzoru "Novoj Ljubljanskoj Banci", pocinje kosarkaska sezona za domace klubove - doduse samo za cetiri elitna. Kao i proteklih sezona, kao najvece i goruce pitanje ostaje, da li igranje u Jadranskoj ligi uopste ima smisla. Prema vodecim ljudima Crvene Zvezde, Partizana, FMP-a i Hemofarma - ima. A zalosno je to sto oni imaju veci udeo u odluci nego sam savez i njegovi rukvodeci ljudi Predrag Bojic i Goran Knezevic. Iako je najavio stroziji kurs koji bi u domacu kosarku trebao da unese vise regularnosti, Predrag Bojic je olako klubovima prepustio sami odlucuju o svojoj sudbini, ali na zalost i o sudbini domace kosarke. Apsolutno nijedan kosarkaski strucnjak na ovom prostorima, ukljucujuci i celnike KSS, nije rekao da nasi klubovi imaju koristi od igranja u Jadranskoj ligi. Zasto onda jednostavno Bojic svoje mesto ne ustupi rukovodecim ljudima 4 kluba? Ako je i sam rekao da ce svoje mesto ustupiti nekim novim ljudima kada izbori u KSS dodju na red, mogao je bar da pokusa da pruzi malo veci otpor "velikoj cetvorci" i grobarima nase kosarke. Ako nista drugo, bar bi ocima nas obicnih smrtnika, koji se brinu za zdravlje nase kosarke, ispao mnogo veci i neko ko ima "onu stvar" da se upusti u borbu protiv vetrenjaca. Ako ULEB u oktobru donese konacnu odluku o tome da sampion regionalne lige ide direktno u Evroligu naredne sezone, igranje ove lige ce imati neku vaznost, koji ipak nikada ne moze da bude ispred cinjenice da regionalna liga unistava kosarkaske centre sirom Srbije.
Kada sam sam kvalitet nasih najboljih timova uzme u obzir, u oci upada jedna cinjenica - smanjen broj stranaca. Sampion Partizan ce naredne sezone u svojim redovima imati samo Vonteego Cummings-a, koji ce drugu sezonu za redom nositi "crno-beli" dres. Crvena Zvezda je dovela samo ex-NBA igraca Billy Thomas-a i prema nekim prvim izvestajima, radi se o sasvim solidnom igracu koji ce zameniti dvojac O'Bannon-Henderson iz prosle sezone. Posto su prethodne sezone svoju igru dosta bazirali na osovini Wright-Conley, vrscani naredne sezone nece imati stranca u svojim redovima, i ugledavsi se na FMP, razvijace mlade igrace.
FMP - uprkos odlascima, i dalje konkurent za visok na svim frontovima FMP u narednu sezonu na papiru ulazi oslabljen odlascima Marka Marinovica (Girona, Spanija), Mileta Ilica (New Jersey Nets, NBA) i Nikole Vasica (Alicante, Spanija). Otisao je i Nemanja Aleksandrov u Crvenu Zvezdu, ali mladi as prosle sezone ionako nije igrao zbog povrede kolena. Ipak, "panteri" su uvek bili tim koji je igrao sa 10-tak igraca, a naredne sezone ce neki novi klinci dobiti vecu sansu. Mozda treba ocekivati malo slabiji pocetak, ali vec do drugog dela sezone bi "panteri" trebali da predstavljaju rivala za respekt i nimalo slabiji tim nego prethodne sezone. Ocekuje se bljesak nekadasnjih "zlatnih" juniora Dragana Labovica i Milosa Teodosica, koji su prosle sezone sticali iskustvo u Borcu iz Cacka, jos bolje partije nesudjenog reprezentativca Branka Cvetkovica, zatim Duska Savanovica, i posebno reprezentativca i kapitena Branka Jorovica, kome je zbog povrede ledja propao angazman u Gironu i naredne sezone bi trebao da bude lider ovog mladog tima. Visoki igraci Mladen Pantic, potencijalni reprezentativac Zoran Erceg i Makedonac Predrag Samardziski naredne sezone mogu da budu samo jos bolji nego lane. Sto se spoljne linije tice, tu ce lideri biti Aleksandar Rasic i Bojan Krstovic dok se dosta ocekuje i od najboljeg strelca proslogodisnje Sinalco Nase Lige, Marka Djerasimovica.
Sto se ciljeva za ovu sezonu tice, plasman u drugu rundu ULEB kupa, ulazak u polufinale domaceg sampionata i plasman u ULEB kup naredne sezone bi zadovoljio celnike "pantera" ali nikoga ne treba iznenaditi ako "panteri" uspeju da osvoje neki od trofeja, posebno onaj u Jadranskoj ligi, koji su osvojili vec dva puta kada im za to niko nije davao ni promil sanse.
Crvena Zvezda - jaca nego prosle sezone Crvena Zvezda je dozivela najvise promena. Otislo je cak 7 igraca, ali sto se pojacanja tice, "crveno-beli" su najvise uradili ovog leta od svoh nasih timova. Najveca pojacanja su svakako sjajni iskusni plej Makedonske reprezentacije Vrbica Stefanov, koji iza sebe ima niz godina igranja u Evroligi, kao i nekadasnji reprezentativni centar i "zvezdino dete" Petar Popovic. Dosao je i vec spomenuti Amerikanac Billy Thomas, kao i doskorasnji suter OKK Beograda, pouzdani Mirko Kovac. Naveci dragulj nase kosarke Nemanja Aleksandrov je presao iz FMP-a, ali je njegov status pod znakom pitanja zbog duga pauze kao i zbog spora izmedju FMP-a i Crvene Zvezde oko obestecenja. Ipak, najvece pojacanja za naseg vice-sampiona je ostanak Milana Gurovica - najboljeg strelca i lidera tima, koji je potpisao novi dvogodisnji ugovor. Mladi plejmajkeri Igor Milosevic i Steven Markovic, prosle sezone nisu dobili sansu ali bi naredne sezone trebalo da je dobiju i takodje napreduju uceci od Stefanova. Povremeni starter, 217cm visoki Nenad Misanovic je bljesnuo nekoliko puta prosle sezone, i od njega se takodje ocekuje napredak u igri dok se eksplozija ocekuje od Tadije Dragicevica, "zlatnog" juniora i clana trijumfalne mlade reprezentacije. Krug nosioca igre pod kosem se zavrsava makendonskim reprezentativcem Perom Anticem, koji je prosle sezone odlicno igrao uprkos problema sa povredama na startu sezone. Od starosedeoca, tu jos borbeni kapiten Vuk Radivojevic i pouzdani Cedomir Vitkovac koji ce izgleda ipak ostati u Zvezdi jos godinu dana. Uprkos odlascima, Dragojlovica, Bjelice, Henderson-a, O'Bannon-a, Subotica, Raicevica i kapitena Jeretina, Crvena Zvezda u narednu sezonu ulazi jaca i uz Partizan je svakako najveci favorit za osvajanje titule. "Crveno-belima" ce mozda trebati neko vreme da uhvate zalet, a ako ih zaobidju povrede, treba ocekivati borbu za vrh na svim frontovima.
Ovaj tim "crveno-belih" je sastavljen da ove sezone napada trofeje i pokusa da izbori plasman u Evroligi naredne sezone. Cak i da ostane bez ijednog trofeja, ali da uspe sa namerom da se domogne Evrolige, sezona ce predstavljati uspeh. Sansu za Evroligu pre svega treba traziti u Jadranskoj ligi (ako ULEB odobri prosirenje), gde Cibona i Olimpija vec imaju zagarantovana mesta u Evropi kao i u domacem sampionatu. Sto se tice ULEB kupa, plasman u cetvrtfinale/polufinale bi predstavljao sasvim lep uspeh.
Partizan - ponovo prvi favorit Poslednji (i jedini) sampion SCG, i predstavlnik Srbije u Evroligi, u narednu sezonu ponovo ulazi kao glavni favorit posle 5 uzastopnih domacih titula. Adut "crno-belih" je svakako maltene nepromenjen sastav, sto je za nase okolnosti prava retkost. Jeste da je "crno-bele" napustio fantasticni Dejan Milojevic, ali je zato pred sam pocetak sezone pristigao nas dugogodisnji reprezentativac i nekadasnji igrac Partizana Predrag Drobnjak, koji se razisao sa Tau Ceramicom. Cinjenica je da su Milojevic i Drobnjak potpuno razliciti igraci ali ce teret pod kosevima naredne sezone podeliti vise igraca, a to ce posebno biti sansa reprezentativcu Kosti Perovicu da konacno postane igrac kakav se od njega ocekuje vec nekoliko godina. Sezona karijere se ocekuje i od beka Urosa Tripkovica i Luke Bogdanovica koji su prosle sezone stagnirai ali bi uz Perovica najvise mogli da profitiraju odlaskom Milojevica, kao sto je i slucaj sa vec afirmisanim Nikolom Pekovicem koji je letos blistao u dresu mlade reprezentacije. Boris Bakic, Marko Djurkovic, Dejan Borovjak i Novica Velickovic bi naredne sezone trebalo da nastave napredak u seniorskoj konkurenciji. Pd starosedeoca ne smemo zaboraviti ni novog kapitena Petra Bozica, najboljeg odbrambenog igraca tima i pouzdanog trojkasa koji je prosle sezone imao problema sa povredama. Pored Drobnjaka, "crno-bele" su pojacali nekadasnji igrac Partizana, univerzalno krilo Dusan Kecman kao i mladi reprezentativac Milenko Tepic, koji je stigao iz Vojvodine i sa Tripkovicem bi trebao da predstavlja tandem buducnosti. Ono sto je izuzetno dobro za "crno-bele" je to sto i Tripkovic i Tepic mogu da igraju sve tri spoljne pozicije, sto ce dobro doci posto ce jedan od nosioca igre tima biti starosedeoc, americki plejmejker Vonteego Cummings.
Upravo cinjenica da sastav nije previse izmenjen garantuje bolje partije u Evropi, gde nas sampion vec godinama zavrsava ucesce jos u takmicenju po grupama. Ulazak u "Top 16" fazu Evrolige bi predstavljao sasvim lep uspeh, kao i obezbedjivanje plasmana u Evroligu i naredne sezone. Ipak, za strucni stab petostrukog sampiona bi sve sem titule u domacem sampionatu bio neuspeh.
Hemofarm - podmladjivanje tima Uprkos velikim iscekivanjima Hemofarm je prosle sezone ostao bez trofeja, a u ULB kupu je ponovo dosao do polufinala. Ove sezone, "farmaceuti" ce biti znatno podmladjeni posto su iz tima otisli veterani Bolic, Djikanovic, amerikanci Conley i Wright, kao i Stefanovic dok je jedini iskusni igrac koji je pojacao tim Predrag Suput, prosle godine igrac Partizana. Lider tima ce naredne sezone svakako biti iskusni 37-godisnji Milenko Topic. Njih dvojica uz slovenackog reprezentativca Nebojsu Joksimovica predstavljaju najiskusnije igrace tima, a jedini donekle iskusniji igraci uz njih trojicu su bek Boris Bakic, koji je u poslednje vreme imao dosta problema sa povredama i nikako nije uspevao da uhvati ritam, krilni centar Vladan Vukosavljevic, veliki borac pod kosevima, Milos Markovic, nekadasnji igrac Partizana i mlade reprezentacije kao i centar Velimir Radinovic, koji posle solidne koledz karijeri na Univerzitetu Ohio State, nije dobio pravu sansu u dresu FMP-a i Hemofarma. Ostatak tima predstavljaju igraci sa jako malo seniorskog iskustva. 20-godisnji plej Miljan Rakic je prosle godine najavio velike mogucnost, a odlascima iskusnijih kolega bi sledece godine mogao da dobije mnogo vise prostora za igru, kao i drugi mladi reprezentativac Branko Jerominov. Igraci poput Borisa Savovica, Milosa Borisova, juniora Stefana Markovica, i ovoletosnjeg iznenadjenja, 222cm visokog centra Bobana Marijanovica, cekaju ko zapete puske.
Ovaj tim Hemofarma bi svoj vrhunac trebao da dozivi tek narednih sezona, a ove sezone je glavni cilj borba za vrh na svim frontovima. Obezbedjivanje plasmana u ULEB kup naredne sezone, bilo kroz jadransku ligu ili domaci sampiona, bi zadovoljio celnike i strucni stab "farmaceuta" kojima je glavni cilj je ipak sazrevanje mladih igraca. Plasman u drugu fazu ULEB kupa iz jedne prilicno izjednacene grupe bi bio sasvim lep uspeh, a sve preko toga bi bilo sjajno.
Pripremio: Marko Srdanović
10. septembar - Cak ni erozija nase reprezentativne kosarke i ugleda u svetu, i jedno alarmantno stanju u trofejnom sportu, i ujedno nasem najboljem drzavnom "proizvodu" nije moglo da natera celnike nasa dva najveca kosarkaska kluba Crvene Zvezde i Partizana, da prestanu sa svakodnevnim odapinjanjem otrovnih strelica. Ne prodje ni dan, a da se u stampi ne pojavi izjava nekog od celnika dva nasa najtrofejnija kluba, ili pak sve popularnije saopstenje za stampu u kome se istice, da se sve eto urotilo protiv njihovog kluba, i da je za to glavni krivac "veciti" rival.
Sve je to jako zalosno, a ono sto je najzalosnije je da celnici oba kluba na taj nacin svaljuju krivicu sa svojih ledja i za sve svoje probleme krive uglavnom "vecitog" rivala. Da li je Crvena Zvezda kriva sto Partizan vec godinama ne moze da prodje uvodnu rundu Evrolige, i sto iz "Pionira" sve godine pun plen nose timovi iz jedne Poljske i Belgije. Da li je Partizan kriv, sto "crveno-beli" od 1998. ne mogu da sastave ekipu sampionskog kalibra, sto eto policija biva ta koja sprecava Zvezdu da osvoji toliko zasluzenu titulu. Jako je lako iz protesta isetati sa terena i eto posle kriviti nekog drugog za poraz. Cak i oni najzagrizeniji navijaci "crveno-belih" vise ne mogu da podnesu to sto na celu kluba vec godinama nema nijednog kosarkaskog imena, niti osobe sa harizmom, vec se vodeci ljudi kao na traci smenjuju po partiskoj duznosti. Toga u ovoj kolicini nije bilo ni u vreme komunizma. Pored toliko legendi kluba, da na celu kluba sa najvecim brojem navijaca u zemlji sede politicari i biznismeni, je stvarno zalosno. Sa druge strane, svaka izjava nekog od celnika "crno-belih" se svodi na to da je ceo svet u zaveri protiv "crno-belih", a i sam trener bi krivio sve druge cak i za promasena bacanja, korake, izubljene lopte i sve ostalo sto na terenu utice na to da cim petostruki uzastopni sampion izadje iz zemlje, njegovi igraci se odjednom pretvaraju u plasljivu jagnjad.
Ova losa atmosfera, sem sto konstantno stvara tenziju na tribinama, se prenosi i na celokupnu kosarkasku javnost i na sam savez u kome su tek svi podeljeni i zbog cega cak ni jedan Bora Stankovic i ljudi poput Vlade Divca, Saleta Djordjevica, ne mogu ni da pridju i ponude se da svojim ugledom pomognu. Oni koji mogu da pomognu, sede na klupama stranih timova i glume dezurne kriticare, dok oni koje obaveze ne sprecavaju da pomognu, nalaze na zatvorena vrata u savezu. Nemojte pogresno da razumete, ima tu korektnih ljudi koji mogu dosta doga da ucine, ali ih sistem u kome nasi najbolji klubovi kolo vode, u tome sprecava. Da li treba i spomenuti da su nasi najbolji klubovi odlucili da i naredne sezone igraju Jadarnsku ligu, a da se ljudi iz saveza pritom nisu nista pitali. Sada "veciti" imaju i deo "kolaca" Jadranske lige pa pre treba ocekivati da ce istupiti iz domaceg takmicenja, nego iz ovog regionalnog takmicenja.
Neka od poslednjih u nizu gluposti koje smo mogli da cujemo i vidimo su stigle iz redova Partizana. Prva da je trener reprezentacije Dragan Sakota, koji ujedno sedi na klupi Zvezde, sprovodio torturu nad Partizanovim igracima koji su navodno bili zakucani na klupi tokom SP, kao i ona da je Crvena Zvezda drzavni projekat i da ce sama drzava potrduti se zbog toga Milos Vujanic vratiti u Zvezdu, a ne u Partizan cije je redove napistio pre dve sezone. "Crno-beli" nikako da spomenu to koliko su igraca, ukljucujuci i Vujanici, dobili na tacni posle gluposti celnika Crvene Zvezde, i prakticno bez obestecenja. Poslenja runda prepucavanja svakako pripada celnicima Partizana, ai je samo pitanje kada ce iz redova "crveno-belih" ka rivalu biti upucene nove optuzbe. Jedno stoji, a to je da su celnici Crvene Zvezde ovog leta napravili sjajan posao, bez obzira na na izvor samih para, dok se u Partizanu vadjenjem na besparicu vec u startu ogradjuju od jos jednog eventualnog kraha u Evroligi.
Za kraj samo treba istaci da je iluzorno ocekivati bilo kakav preporod domace kosarke sa ovakvim odnosom "vecitih" rivala. Ne trazimo niti ocekujemo da nasa dva najveca kluba zive u ljubavi, ali u prvom planu ovog rivalstva moraju biti sami igraci oba tima na terenu, a ne celnici klubova, od kojih pojedini u zivotu nisu uhvatili kosarkasku loptu u ruke.
Pripremio: Marko Daković
Imali smo Kiću i Praju, imali Bodirogu, a sada nam ostaju uspomene
5. septembar - U modi nije više "Moravac", planeta igra "Flamenko". Španci su dugo čekali, na kraju i dočekali svojih pet minuta, zasluženo se po prvi put okitivši titulom svetskog prvaka. U Zemlji izlazećeg sunca, sunce je svanulo Pau Gasolu i njegovim drugovima, zlato koje su nes(p)retno pokušali da brane izabranici Dragana Šakote seli na Pirineje.
I dok "furija" slavi, s razlogom i bez ikakve mrlje, mi ovde u "Zemlji košarke" stavljamo prst na čelo. Ne, nismo izgubili oreol na japanskim ostrvima, koreni krize su, dakako, daleko dublji, ali boli saznanje da više nismo ni senka čete koja je uterivala strah u kosti svima od Aljaske pa do Ognjene zemlje. Eh, nema više na parketu Kiće i Praje, nema u dresu sa državnim grbom "Boga" Bodiroge, a naslednika ni na vidiku.
Posle izgubljene bitke svi su kaplari generali, pa u tom kontekstu valja posmatrati i svakakve komentare koje slušamo minulih dana. Da je igrao Stojaković, da je Krstić mogao pomoći, da je, da je...
Možda će to nekome zvučati paradoksalno, ali – Dragan Šakota sa svojom navrat – nanos skupljenom družinom i nije mogao bolje. Zašto? Zato jer se zna od čega se pita (ne) pravi, zato jer kola još od Indijanapolisa 2002. jurcaju nizbrdo, a niko da ručnu povuče. Zato jer umesto sloge među članovima Stručnog saveta vlada sujeta i nepoverenje, zato što su u Sazonovoj mnogima fotelje važnije i od života. Uostalom, setimo se da niko ozbiljan nije ni hteo kormilo reprezentacije, osim Zvezdinog "kouča".
Drugi napreduju, mi smo u ulozi pasivnih posmatrača. A skrštenih ruku se ne prave velika dela. Baza za regrutovanje kvalitetnih igrača smanjena nam je raspadom SFRJ, odlaskom Crne Gore ionako majušan manevarski prostor još više je sužen. Kao što reče legenda Zoran Savić, klincima su sada neke druge stvari prioriteti, još nisu počeli da se briju, a već im je draft na umu. A sa neformiranim ličnostima, da ne govorimo sportistima, stiže se samo do proseka.
Liga nam je dostojna sažaljenja, prvak gotovo da je poznat unapred, spas se traži u "Jadranu", a ne u okvirima svojih potencijala. A njih nije da nemamo, mlađe kategorije blistaju, no kakve vajde sada od svega toga?
Ruku na srce, nemamo više ni asova, onih autentičnih. Igrači iz Srbije uglavnom ne nose igru svojih klubova po Evropi, o NBA da i ne govorimo. Koliko na košarkaškoj berzi vrede naši legionari, toliko i postižemo, koliko ulažemo i radimo tako nam se i vraća. Ne živi se od stare slave i uspomena!
Kako u svakom zlu ima i nečeg dobrog, to ćemo sada malo trezvenije posmatrati naše pozicije u svetu koji suzama ne veruje. Nismo ni blizu sile, pa stoga ubuduće nećemo ni da očekujemo lovorike. A ko se ničemu ne nada, taj i ne upoznaje gorčinu razočarenja.
M. Daković
Posle "generalke", "plava" mašina ide kao preporodjena
23. jul - Dragan Šakota napravio je radikalni rez. "Šok-terapija" za sada se pokazuje delotvornom, mlađarija "grize", pošteno natapa znojem najdraži dres na svakom treningu, utakmici...U plavoj mašini kočničara nema, sujete su ostavljene po strani, zvezdice i one koji to glume da jesu selektor je precrtao iz teftera udarivši time temelj za jednu zdravu i normalnu atmosferu. Dovoljno da ambicije "košarkaške nacije" pred "Mondobasket" narastu.
Čuvari svetskog zlata bruse formu u Bormiju. Turnir na severu italijanske "čizme" je jak, baš onakav kakav je potreban da bi se stekao uvid u objektivne mogućnosti svakog pojedinca u timu, ali i snagu kolektiva. U pravu je Šakota kada ističe da će se karakter "plave" ekipe pokazati tek kada na dnevni red dođu velika iskušenja, kada se izgubi utakmica, na kraju krajeva kada i mi, novinari, stanemo da "cepidlačimo". Na muci se poznaju junaci, kao što reče veliki Njegoš.
Ono što je za sada najvažnije, jeste da "plavi" imaju podršku kakva im treba. Selektor nam je iskusan stručnjak, njegovi saradnici su mladi, ali košarkaški znalci, željni dokazivanja na velikoj sceni. Uostalom, ima li većeg izazova nego braniti svetsko zlato sa podmlađenom selekcijom, u kojoj je samo jedan igrač iz NBA lige?
Prva faza priprema obavljena je profesorski. Kod Šakote nema pardona, samo momci koji su prošli surove testove ostali su u kombinaciji. Za Zemlju izlazećeg sunca i svetsko prvenstvo potrebni su moderni gladijatori, igrači puni snage i motivacije. A takve, čini se, posedujemo.
Ako se po jutru dan poznaje, onda imamo čemu da se nadamo u postojbini samuraja. Samo da posle nekoliko fabuloznih igara momci ne polete u oblake, da se – po našem običaju – ne stvori euforija. Jer, sve je u – glavama. A mentalitet je teško promeniti, teže nego dobiti Grke ili Litvance.
M. Daković
Pripremio: Marko Daković
Partizan ostaje šampion, projekat "Evropska Zvezda" nikako da bude ostvaren, skandali sve brojniji...
20. jun - Na Balkanu ništa novo...Titula šampiona "zemlje svetskih prvaka" nije promenila vlasnika, navijači se nisu dozvali pameti, o trenerima i sportskim funkcionerima da i ne govorimo. Sezona je nekako pregurana, zabeležena su "svega" dva veća skandala (Partizan-Hemofarm, Partizan-Crvena zvezda), crnogorski klubovi poslednji put bili su akteri ove priče koja sve više postaje tragikomična. Sve u svemu, prosečnom zaljubljeniku u magičnu igru pod obručima utisak ostaje gorak, a tanušna nada da će se nešto najzad promeniti sve manje ima pokrića.
Partizan je ("normalno") šampion, Crvena zvezda ostaje u njegovoj senci, a FMP, možda nezasluženo, nije došao u situaciju i da pomrsi račune "večitima" koji su nam umesto spektakla priredili razočarenje. Hemofarm je bio najneprijatnije, a Budućnost najlepše iznenađenje plej-ofa, dok su ostale ekipe u ligi uglavnom bile u ulozi statista, bez šansi, a čini se i ambicija da učine nešto više.
Duško Vujošević je najveći dobitnik, budući da pokeru uzastopnih titula sa "crno-belima" dodaje i petu "zvezdicu", osvojenu u mučnoj atmosferi punoj optužbi sa i bez razloga. Majstor za domaće titule i evro blamaže, barem on tako misli, zapušio je usta svim kritičarima njegovih pogleda na košarku i sportski moral uopšte i – nastavlja dalje. Duletova trenerska cena na evropskoj berzi u obrnutoj je proporcionalnosti u odnosu na njegov rejting među sličnim mu ljudima iz Humske broj jedan, te je gotovo izvesno da će "košarkaški Homer" i od jeseni predvoditi našeg prvaka u Evroligi, takmičenju kojem ni ime ne voli da čuje. A hoće li se i navijači Partizana zadovoljiti domaćim titulama po rezonu "Bolje prvi u selu..." i dokle – ostaje da se vidi.
Igrački, "crno-beli" su (ipak) zasluženo prvi na cilju. Kvalitetniji, bolje rečeno manje slabi od konkurenata bili su Dejan Milojević i njegovi drugovi, kojima je njihov već spomenuti "kouč" tempirao formu za pravo vreme i pravu lokaciju. Što se tiče šampionove igre, nema se šta posebno novo dodati niti pak oduzeti, bilo je oscilacija tokom sezone, mnogo strasti, a malo pravih izdanja, no ipak – zasluženo! Sezona 2005/06. protekla je u znaku "hroničnog MVP-ja" Milojevića, čijim odlaskom Partizan gubi mnogo više nego što su to u Humskoj voljni da priznaju. Ostaje praznina koju će, čak i sa milonima inkasiranim od Pamese, teško biti popuniti, a da se to debelo ne oseti i reflektuje na rezultatu.
Crvena zvezda je postigla maksimum iz sastava kojim raspolaže. Milan "Čiča" Gurović je u svojoj životnoj sezoni poveo svoje drugove do trijumfa u Kupu Koraća, do četvrtfinala ULEB kupa, finala "plej-ofa" Sinalko lige. Što se tiče projekta "Evropska Zvezda", na njega će – čini se – "delije" morati još da popričekaju, barem dok na Mali Kalemegdan ne stigne moćan pul sponzora, koji neće gledati samo da se "ogrebe" od Zvezdinog brenda.
Mladi i iznad svega sportski korektan stručnjak Vlada Vukoičić napravio je mnogo sa Železnikom. Titula Jadranske lige, čista kao suza, predstavlja moralnu satisfakciju klubu na kojeg je malo ko računao u raspodeli trofeja za prošlu sezonu. Da beše malo više vere u sebe, drskosti, ali i sreće, da se Marinović nije povredio u zao čas, možda bi FMP stigao i do same završnice domaćeg šampionata, možda i učinio finalnu seriju zabavnijom...Biće interesantno videti kakav će sastav četa iz predgrađa sada formirati, sa kakvim će snagama ući u nove izazove koji definitivno treba da potvrde njihovu poziciju u samoj orbiti klupske košarke na Balkanu.
Hemofarm je prikazao manje nego što može, pa stoga i logično zvuči činjenica da su se kola slomila na treneru Luki Pavićeviću. Dobri uslovi za rad, kvalitetna selekcija i snaga organizovanog kolektiva sa reputacijom nisu bili dovoljni da Vrščani osvoje makar jedan trofej, iako im je nedostajalo i zrnce sportske fortune. Povreda Bojana Bakića na startu sezone nije adekvatno prebrođena, pa je sav teret pao na Vukosavljevića, koji je bio i najzaslužniji za plasman u polufinale ULEB kupa. Nažalost, pritisak je bio prevelik, a otkaz Pavićeviću koji je usledio samo potvrđuje koliko je u sportu tanana linija između pukovnika i luzera.
Piše: Marko Daković
16. jun - Nije lako biti policajac, posebno u današnje vreme, naročito u zemlji gde je glava jeftinija nego paklica novopazarskog Marlbora. Paradoksalno, beogradski čuvari reda ugroženiji su u dvorani "Pionir" nego na vatrenim ulicama gde neko malo malo pa nekome saspe rafal u glavu. Istina, nezahvalno je da si plavac, ali to ti ne daje za pravo da plaviš civile...
Samo je neupućene mogao da iznenadi preksinoćni horor na basket derbiju Partizan-Crvena zvezda, samo bi srećnici koji ne žive u zemlji nebeskog naroda mogli da se čude divljaštvu, primitivizmu, nagomilanim frustracijama, razbijenim nosevima, neobuzdanoj količini agresivnosti, najogoljenijeg uličnog nasilja. Možda navijači i jesu to za šta ih panduri drže, isto tako kao što možda ti isti panduri zaslužuju više od onoga čime su ih navijači bili čašćavali. Sve je, naravno, relativno, ali ljudima koji leže u beogradskom Urgentnom centru teško da je do Ajnštajnovih teorija i teza.
Pitanje koje se u ovom žalosnom momentu nameće jeste zbog koga se, u suštini, košarka igra? Čini se da je odavno najmanje jednako (ne)važan sportski pobednik kao i društveni gubitnik, čini se da se preko tuđih leđa (pendrecima?) najlakše kamuflira sopstvena nesposobnost. Čemu sve to, nesrećna braćo?
Sada, kada smo se ponovo legitimisali pred svetom u izdanju koje naši neprijatelji i priželjkuju, najmanje je bitno ko je tu počeo, mnogo je važnije ko će i kako da završi. Ako posle neviđene blamaže i moralnog posrnuća pravna država ponovo padne na ispitu, pali smo svi, doduše sa potpuno nejednakim posledicama.
Čini se da policija i navijači ne mogu jedni bez drugih i da iluzije o sopstvenom značaju na hijerarhiji bolesnog društvenog tkiva pothranjuju agresijom. Policija i navijači kao da su dve strane iste medalje, baš kao što su to “delije” i “grobari” unutar svog, onog navijačkog, establišmenta.
Stariji, koji pamte i bolje dane, rekli bi da su Brozove radne akcije iz raja izašle. Naravno, omladina mora negde da se istrese, izduva, oslobodi one negativne energije koje ima u svima nama, posebno individuama koje nisu o stanju da brinu o sebi, a država je suviše slaba da bi im pružila varljivu nadu.
Posle onoga što se dogodilo, svi su na gubitku. Sportisti što im je onemogućeno da na terenu pokažu ko je uspešniji, navijači što su izgubili utakmicu ali i zube, policajci što su dokazali da im je teže da sačuvaju zaštićene svedoke, nego da biju nezaštićene civile. Možda su u “plusu” samo ljudi koji će i posle nove promašene košarkaške sezone ostati na svojim sportsko-političkim funkcijama? Mislite o tome...
"Srpski Barkli" na raskršću karijere
Dejan Milojević broji poslednje dane u ligi zemlje svetskih prvaka
6. jun - Dejan Milojević dugo je odolevao primamljivom zovu zelenih novčanica, često i odbacivao pomisao da svoju uspešnu karijeru jednog lepog dana nastavi u inostranstvu. "Nisam iz te priče" - sećam se reči Partizanovog asa još iz vremena dok je branio boje Budućnosti. "Ništa mi ne nedostaje i u ovoj sredini, a pare mi nisu najvažnije!" - pričao je "Srpski Barkli" dole potpisanom saradniku "BASKET-PLUSA" nekada u hotelu "Mažestik", beogradskoj bazi najboljeg kluba Crne Gore.
-Dejan Milojević mogao bi da nosi dres bilo kog od vrhunskih evropskih klubova. Kakva je to mašina! Kada bismo ga samo mogli nekako dovesti ovde u Moskvu..." - vidno je bio impresioniran trener CSKA Etore Mesina nakon bliskog susreta Partizana sa Moskovljanima minule zime.
Htedoše Rusi Dejana, dakle, "zagrizli" su bili i Izraelci, ali je – čini se – najbliži asu "crno-belih" trenutno jedan klub sa Iberijskog poluostrva, španska Pamesa.
-O tome sada ne bih da se izjašnjavam, pred Partizanom stoji finale "plej-ofa". Želim tu titulu, štaviše smatram da sam joj blizu. Objektivno, malo koja ekipa može Partizanu da uzme meru tri puta u seriji - jasan je Milojević.
-Ne mogu da verujem da je ko mogao Dejana da okarakteriše kao incidentnu personu - glasio je komentar Milojevićevog pretpostavljenog Duška Vujoševića, kao odgovor na prozivke iz tabora Hemofarma svojevremeno izrečene.
Ali, baš kao i u onoj poznatoj Bregovićevoj baladi, sve su to prekrili snegovi, ruzmarin i šaš. A Miloje, kako i treba, ne osvrće se mnogo iza svog ramena, već gleda u – perspektivu. A ona bi za njega mogla da bude prilično ružičasta, ako "crno-beli" peti put zaredom osvoje titulu, ako u Zemlji izlazećeg sunca sunce svane i "plavima", ako Pamesa ili koji drugi evropski klub odreši kesu...
I tu ova priča može da se vrati na svoj početak. Koliko zarađuješ, u stanju su mnogi da tvrde, toliko i – vrediš, no postoji i nešto drugo. Sportski motivi, povezani sa novim izazovima koji pokreću čoveka na najveće napore. Ode li iz srpske košarke, što je sada već prilično izvesno, Dejan Milojević ostaviće prazninu u zemlji svetskih prvaka. Valjda će naslednika biti...
Pripremio: Marko Daković
U znaku majstora iz predgrađa
Priča se ponovila, jadranska klima najvise prija "panterima"
24. april - Srbija nema more, ali Srbi i dalje ostaju gospodari Jadrana, barem kada je u pitanju basket. I minulog uskršnjeg vikenda klubovi iz naše zemlje ostvarili su najbolji rezultat na "fajnal-ejtu" Jadranske, alias "Goodyear lige", ovog puta održanog u Sarajevu. Kvartet iz Srbije domogao se polufinala, a od svih osam učesnika najpovoljniji utisak ostavili su košarkaši FMP Železnika. Priča se ponovila – jadranska klima najviše prija "panterima" koji po drugi put osvajaju trofej lige klubova sa prostora nekadašnje SFRJ.
Veliki, ukusno dizajniran pehar ponovo je u beogradskom predgrađu. Zasluženo. Imali su "panteri" iz Železnika najviše živaca u odlučujućim utakmicama, malo se možda namučili sa Vojvodinom u četvrtfinalu, ali su zato deklasirali jednog od glavnih favorita Crvenu zvezdu u borbi za finale i, konačno, za "pola koša" nadmašili Partizan u meču za šampionske počasti. Sve kockice lepo su se složile izabranicima taze diplomiranog košarkaškog trenera, velikog radnika, sportiste i džentlmena Vlade Vukoičića.
I dok "panteri" (s razlogom) slave, u Humskoj je atmosfera maltene kao na – parastosu. Posle evropske blamaže u aktuelnoj sezoni, proćerdanog trofeja Kupa Radivoja Koraća, zvanični šampion Srbije i Crne Gore primio je još jednu "ćušku". Dobro su "crno-beli" funkcionisali u četvrt i polufinalu, ali kada je bilo "stani-pani" kola krenuše nizbrdo. Možda je Partizan mogao i do zvezda da Dejan Milojević nije pre vremena napustio "sarajevski front" zbog pet penala, da je mlađanom Urošu Tripkoviću ruka bila mirnija sa linije slobodnih bacanja, da se Vontigo Kamings nije zbunio u samom finišu...Najzad, da Duško Vujošević ponovo nije bio nervozan kao Laki u "Maratoncima", Partizan bi možda naplatio sve ovogodišnje rane i frustracije trofejom lige koju je do juče žestoko napadao i osporavao.
Trofej pripada Železniku, zavesa na veliki turnir je spuštena, ali bi bilo nepravedno ne spomenuti i – organizatora. Dobro su Bosanci odradili posao, bili uzorni domaćini svim ekipama, pa bi sa te strane valjalo i da im se upute komplimenti. A dogodine? Ko zna, možda se turnir održi u "deželi", možda u "lijepoj njihovoj", jer sigurno da našoj zapadnoj "braći" - nije svejedno...
M. Daković
Sada im odjednom odgovara Jadranska ?!
Pripremio: Marko Srdanovic
19. mart - Prema pisanju "Blica" od pre nekoliko dana, vodeci timovi nase kosarke (Crvena Zvezda, Partizan, FMP, Buducnost (!?), Vojvodina i Hemofarm) su se na zajednickom sastanku, na kome je prisustvovao i direktor KSSCG Predrag Bojic, slozili oko statusa nasih timova u Jadranskog ligi u buducnosti. Iako je veoma impresivno da su se nasi timovi konacno slozili u necemu, njihova odluka je istovremeno veoma zabrinjavajuca. Timovi su izneli jednoglasan pozitivan stav u vezi Jadransku lige, cije je postojanje proteklih sezona podelilo nasu kosarkasku javnost, i kojoj se najvise pripisuje erozija kvaliteta domaceg sampionata. Direktor KSSCG-a je posle sastanka sa klubovima izjavio -
-Zbog svega toga sam i želeo da jasno i glasno čujem stav naših najboljih klubova. Dosta mi je bilo priča - dobro je ili nije dobro što klubovi iz SCG učestvuju u Jadranskoj ligi. Posle našeg jučerašnjeg sastanka definitivno mi je postalo jasno da naši klubovi imaju interes da igraju u ovom regionalnom takmičenju i tu više ne mogu da utičem na bilo čije želje. Uostalom, velika je prednost što su klubovi iz SCG u ovoj sezoni imali čak tri predstavnika u ULEB kupu na osnovu plasmana u Jadranskoj ligi. Jadranska liga je naša realnost, a dobro je da smo, konačno, bar u nečemu postigli konsenzus. Ne volim neraščišćene stvari, a ovo jedinstvo naših klubova će, nadam se, zaustaviti priče o međusobnim podelama. Sledeći naš korak biće da delegacije iz SCG uđe u strukture Jadranske lige kako bi imali moć odlučivanja, ravnopravnu sa osnivačima ovog takmičenja.
Ipak, stav nasih najboljih timova treba prihvatiti sa velikom dozom rezerve posto se jos uvek ne zna tacan format ovog takmicenja u buducnosti, niti kakav su stimulans dobili nasi timovi da odjednom prihvataju Jadransku ligu kao svoju realnost. Da li je u pitanju veci deo "kolaca" lige (tj. vlasnistvo) koji bi isao nasim timovima ili sta drugo, ali bi bilo veoma tuzno da 6 timova odlucuju o sudbini nase kosarke, zarad licnog profita.
Jeste da ucesce u ovom regionalnom takmicenju, gde nasi timovi zavrsavju u samom vrhu tabele, nasoj kosarci donosi cak 3 mesta u pretiznom ULEB kupu, ali istovremeno polako ubija kosarku na domacim prostorima gde domaci centri poput Kraljeva, Nisa, Krusevca, Bara i Cacka ne mogu vec godinama da ugoste najbolje domace timove. Ono sto se ne sme dogoditi je da 6 timova (mozda i 5 ako se Crna Gora otcepi) donosi odluke ime nase kosarke, jer na to pravo ima samo KSSCG, gledajuci samo i jedino opsti interes nase kosarke, a ne vodecih klubova. Crvena Zvezda i Partizan pre svega, ne smeju da zaborave da upravo iz manjih sredina dolaze igraci koji postaju reprezentativci igrajuci u dresu "vecitih" rivala. Primeri Nenada Krstica (Kraljevo) i Milosa Vujanica (Loznica) su samo neki od brojnih i kojih ce biti sve manje ako se interes manjih klubova stavi u drugi plan.
Slicno su poceli cak da razmisljaju i patriote iz Hrvatske i Slovenije ciji timovi pored nasih ne uspevaju da se docepaju ULEB kupa, a kvalitet domaceg takmicenja slabi iz godine u godinu i jos je na nizim granama nego sto je slucaj kod nas. Sada hrvatima i slovencima odjednom ne odgovara da nasi timovi podizu kvalitet regionalnog takmicanja, ali to je najmanje sada nas problem - dobili su ono sto su zasluzili za osiono ponasanje prema nasim klubovima u uvodnim sezonama Jadranske lige.
Sto se nas tice, ovo regionalno takmicenje moze da postoji samo kao nadogradnja na domaca takmicenja i koje bi trebalo da se odrzava samo posle zavrsetka domacih sampionata i da se plasman u nju izbori na osnovu plasmana te sezone, a ne zato sto se neko zove Crvena Zvezda ili Partizan. Jedna superliga od 6-8 timova bi trebala da se formira od najboljih timova sa prostora bivse SFRJ recimo negde u mesecu aprilu sto bi zamenilo krajnje imbecilan i preglomazan postojeci sistem u kome timovi igraju cak 26 meceva po kosarkaskim zabitima bivse Jugoslavije, da bi potom jedan jedini turnir, tj. jedan mec, u kome prednost onda ima tim-domacin (ove sezone Bosna), resava sudbinu - potpuno apsurdno.
Sa druge strane, nasi domaci timovi igraju samo 22 meca (u poredjenju sa 26 u Jadranskoj ligi) u "Sinalco Nasoj Ligi", pocinju sezonu tek 16. oktobra i vec 1. aprila zavrsavaju sezonu umesto da se igra sistem vikend-sreda i mladi igraci nabacuju iskustvo, a vreme se ne gubi na putovanja na suprotan kraj bivse SFRJ, vec se ide na blize gostovanje na prostorima danasnje SCG. Ovako se iskustvo "nabacuje" sedenjem na klupu u Sirokom Brijegu, Laskom ili recimo Domzalama, a vec od 1. aprila se na primer zavrsava sezona za nase male timove i njihove mlade igrace - takodje krajnje apsurdno.
Ako bi gospoda iz KSSCG imala i malo obraza i rukovodila se samo interesima domace kosarke, zalozila bi se za sistem u kome bi nasi manji timovi u toku sezone igrali utakmice protiv nasih najboljih timova, a onda oni najbolji zasluzeno stekli pravo da u plej-ofu oprobaju snage protiv najboljih domacih timova koji bi potom igrali protiv najboljih timova iz bivse SFRJ (Cibona, Olimpija, Zadar) za prestiz i mozda po koje mesto u ULEB kupu. Ove utakmice protiv nasih najboljih timova bi garantovale bar 4 puta u toku sezone po 4,000-5,000 gledalaca u Leskovcu, ili recimo Nisu. Ovako, KSSCG i nasi najbolji klubovi na celu sa Partizanom i Crvenom Zvezdom su glavni akteri melodrame kojoj bi se naslov mogao dati po legendarnom vesternu - "Za saku dolara".
Kako i zašto zagrebačka Cibona postaje hit Evrolige
11. mart - Fenomen zvani Cibona tema je mnogih razgovora prijatelja "kraljice igara", a naročito košarkaških analitičara ovih martovskih dana. Kako se moglo dogoditi da ekipa koja je čak i od hrvatskog "tiska" bila prežaljena ne samo stigne do "Top 16" u Evroligi, nego i postane pravi hit druge faze prominentnog takmičenja? To nije baš sasvim jasno ni ekspertima, a naročito Efesu, Benetonu i Panatinaikosu koji se nalaze u društvu sa Zagrepčanima u "G" grupi i kojima "vukovi" sa Tuškanca čitaju bukvicu.
Ono koji su bili svedoci igara Skunija Pena i družine na našim parketima, u okviru Jadranske lige, manje-više složni su u konstatacijama da slavna Cibona odavno nije imala tanji sastav, a posebno igru nego ove sezone. Sada, isti gotovo papagajski ponavljaju epohalno otkriće kako "cibosi" zapravo štede svoje snage u "ligi gumenjaka", gde trenutno zauzimaju (tek) petu poziciju, iza kvarteta iz Srbije. Da li je sve (bilo) baš tako?
Jedno od bazičnih poglavlja u svakom udžbeniku o fizičkoj i mentalnoj spremi igrača koje studiraju budući treneri na fakultetu fizičke kulture, jeste ono o cikličnim periodima treninga, načinu i modelovanju forme. Ako se forma "natempira", ako se sve kockice, pa i bioritam ekipe slože na najbolji način u najbolje vreme, onda i David može da obori Golijata, pa zašto ne bi i jedna Cibona "ujedinjene boje"? Nešto slično, u smislu pripreme igrača i motivacije izveo je Zmagoslav Sagadin pre dve godine u Novom Sadu, osvojivši sa Crvenom zvezdom kup SCG kada se tome niko nije nadao. Iscecio čovek "suvu drenovinu" iz skromnog materijala koji mu beše na raspolaganju, podelio domaći zadatak "velikim" trenerima kao što je Duško Vujo šević koji tvrdi da nije pedagoški hvaliti svoje igrače.
Kad smo već kod Duleta, koji nesumnjivo pripada sorti "alibi trenera", moramo ovde uputiti i jednu pohvalu na njegovu adresu. "Tata-mata" za domaće titule i evro blamaže srušio je u Zadru kompleks "Jazina", što zadovoljava prosečnog Srbina koji razmišlja u fazonu "bolje prvi u selu..." Međutim, da bi se uklonio jedan još veći kompleks, kompleks Evrope, mora se, prethodno, srušiti kompleks Cibone koja je evropski brend.
M. Daković
Uprkos minimalnom porazu od moskovskog Dinama, "crveno-beli" ostaju u igri za polufinale ULEB kupa
Milan Gurović zaslužuje posebno poglavlje u ovom komentaru. Samo Čiča zna kroz kakvu je krizu prolazio proteklih godinu i po dana. Uprava Partizana nije se korektno ponela prema njemu, nije bio zaštićen u onoj otužnoj epizodi oko njegove tetovaže, da bi nakon toga usledile neuspešna selidba u Rusiju, odnosno Kazanj, sumorna "španska sapunica"...Milanu se najzad posrećilo da izabere pravu i zdravu sredinu koja ume da ceni njegove ne samo igračke, nego i ljudske kvalitete, postao je mezimac "delija" i uzvraća na najbolji način. Kada je tako, nije čudo da Zvezda igra kao preporođena.
M. Daković
Pripremio: Marko Dakovic
Odavno jedna ekipa nije tako nadmoćno osvojila "Žućkovu levicu" kao što je to pošlo za rukom Crvenoj Zvezdi
20. februar - U kupu je sve moguće, ali da jedna ekipa ovako superiorno osvoji trofej, to zaista niko nije mogao da očekuje. Košarkaši Crvene zvezde maltene su se prošetali do "Žućkove levice", upisavši svoje ime u knjigu pobednika "Kupa Radivoja Koraća" peti put. Sjajna igra pulena Dragana Šakote na finalnom turniru u "Pioniru" rezultirala je ubedljivim pobedama, a u roku od tri dana pred "crveno-belima" su padali redom: Atlas, Partizan i Hemofarm. Finale između Zvezde i Vrščana u pojedinim trenucima ličilo je na igru mačke i miša, mada je jasno da razlika u kvalitetu svakako nije tolika kako bi se na osnovu konačnog ishoda (80:65) moglo zaključiti. Međutim...
Stari košarkaški lisac Dragan Šakota tako je vešto pripremio svoju ekipu da trijumf prosto nije ni mogao da izostane. Strateg Crvene zvezde uoči završnog turnira "džentlmenski" je prepustio ulogu favorita drugima, pre svega Partizanu, a momke je motivisao maksimalno. Fizički, Zvezda je bila najspremniji tim, psihološki pokazala se najstabilnijom. Najzad, imali su "crveno-beli" i ono što niko nije, fantastične navijače, bezgranično odane bojama kluba sa "Kališa".
Zašto je Crvena zvezda trenutno najbolji tim u zemlji svetskih prvaka, pitanje je koje zaslužuje analizu. Zato, jer ima stratega koji nije niti filozof niti puki demagog, već koji radi kao Japanac, a priča samo kad treba. Zato, jer nema izrazitu zvezdu, ali poseduje kolektivni duh kojem je teško odoleti. Zato, jer je tempirala formu u pravi čas, jer se na Malom Kalemegdanu tačno zna ko šta i kako treba da radi, što rezultira i pozitivnom, pobedničkom atmosferom. Najzad, zato što kvalitet pre ili kasnije ispliva na površinu, posebno ako su tu i navijači da pomognu.
Sve kockice lepo su se složile u Zvezdin mozaik minulog vikenda. Zasluženo. Doduše, sam kvalitet mečeva na "Žućkovom kupu" nije bio bogzna kako podnošljiv, ali zar su za to krivi Gurović i kompanija? Crvena zvezda je uradila svoje, došla, igrala, pobedila, dok su se neki "pumpali" preko medija. Ovakav epilog u "Pioniru" nagoveštava uzbudljivo proleće pod domaćim obručima, jer izvesno je da Partizan neće skrštenih ruku posmatrati kako se kruni njegova imperija, niti će Hemofarm bez velike borbe dozvoliti da trofej Jadranske lige promeni vlasnika.
Velika sansa se ne sme propustiti
Pripremio: Marko Srdanovic
12. februar - Plasman Crvene Zvezde i Hemofarma medju 8 najbolih ekipa ULEB kupa protekle nedelje je nesto najbolje sto se nasoj kosarci dogodilo jos od proslosezonskog plasmana Hemofarma u polufinale ovog istog takmicenja i zlatne medalje juniorske reprezentacije na EP u Beogradu proteklog leta. Ipak, dosta je stvari zbog kojih ne mozemo da imamo previse razloga za optimizam, ali na svu srecu jos uvek drzimo sve karte u svojim rukama i nekoliko pametnih odluka ovog leta bi stvari u nasoj kosarci mogle da pokrenu nabolje.
Krenimo od cinjenice da nam je domaca liga nikada slabija, ali to je konkretno ove sezone imalo i svojih prednosti. Naime, gotovo svi clanovi zlatne juniorske reprezentacije su upravo zbog toga dobili sansu da igrajuci "okrnjeno" domace takmicenje bez nasih 5 najboljih timova steknu potrebno iskustvo koje se u ovom uzrastu moze steci samo igranjem veceg broja utakmica. Jednom 18-godisnjaku svakako najvise moze da znaci odigranih 20-tak utakmica sa prosekom od 20-25 minuta po mecu u siniorskoj konkurenciji, nesto sto nasi najtalentovaniji igraci u NBA ipak nemaju priliku bez obzira na veliku razliku u kvalitetu. Jedan Dragan Labovic, inace kapiten "zlatnih" juniora je na primer posle samo jedne nepune sezone u redovima Borca iz Cacka vec spreman da se vrati u maticni FMP gde ce imati priluku da odigra vise kvalitetnih meceva. To je potvrdio u 16. kolu "Sinalco Nase Lige" postigavsi 39 poena uz 11 skokova na mecu protiv solidne ekipe niskog Ergonoma. Vecina njegovih saigraca u juniorske reprezentacije je poslata od strane svojih maticnih klubova na kaljenje u timove "Sinalco Nase Lige" gde su imali vecu minutazu nego sto bi imali igrajuci Jadransku ligu za svoje maticne klubov i gubili nepotrebno vreme putujuci po udaljenim krajevima bivse SFRJ i sedeci na klupi. To vreme su svakako mnogo bolje iskoristili vise trenirajuci i igrajuci manje besmislenih meceva u Jadranskoj ligi. Potpuno je, blago receno nebulozno, da nasi timovi igraju po 26 meceva u jednom takmicenju tipa Jadranske lige gde se na kraju samo jedan mec resava sudbinu timova koji su odigrali cak 26 utakmica pre zavrsnice. Da su nasi najtalentovaniji igraci recimo odigrali 10 utakmica protiv Partizana, Zvezde, FMP-a, Hemofarma i Vojvodine, sigurno bi im mnogo vise znacilo.
U trenucima kad cak ni hrvati ni slovenci ne vide svrhu igranja Jadranske lige, zasto bi je videli celnici naseg saveza. Kada im je odgovaralo da nasim timovima pojacaju konkurenciju svojim timovima, slovenci i hrvati su lobirali da se nasi timovi ucene igranjem u ovom takmicenju ali kada su srpski timovi pokupili sva mesta u ULEB kupu, uvideli su da je vrag odneo salu i sada zele da se stvari vrate na staro. Super, samo napred, i nama odgovara isto. Razvijajmo kosarku u Nisu, Kraljevu, Leskovcu umesto da je razvijamo u Laskom, Sirokom Brijegu ili Domzalama. Pobeda Partizana od 40 poena u sred Zagreba najbolje oslikava prilike, pre svega razliku od kvalitetu, u Jadranskoj ligi. Ideja da se najbolji timovi iz regiona medjusobno sastanu i nije losa, ali tek posto to zasluze utakmicama u domacim sampionatima i tu mislimo na svega 5-6 klubova maksimum. Jedini timovi vredni igranja u Jadranskoj ligi, Evroligasi Cibona i Olimpija, su sa pola snage i bez imalo motiva odigrali ovu sezonu. Doslo je do pojave da ovi timovi uspevaju da pobede timove u Evroligi, a zatim ih bez problema isprase FMP, Hemofarm, Zvezda ili Vojvodina. Po tome bi s dalo zakljuciti da ovi timovi uz Partizan imaju mesto u Evroligi, a dobro znamo da to bas i nije slucaj.
Mozda bi za domacu kosarku bilo dobro i da neko drugi sem Partizana osvoji domaci sampionat jer su "crno-beli" godinama unazad pokazali jedan veliki manjak ambicijana medjunarodnoj sceni. Blamiranje u Evroligi, i zatim tempiranje forme za domaci plej-of i zatim osvajanje istog je vec svima dosadilo. Jedan Hemofarm ili Crvena Zvezda bi sasvim sigurno mnogo vise ulozili u tim ukoliko bi se plasirali u Evroligu. Ipak, nadamo se da ce "crno-beli" bar jedne sezone zadrzati mladi tim na okupu bez rasprodaje, doveli jednog solidnog i mladog Amerikanca sa koledza, pre pocetka sezone, da prodje celokupne pripreme sa timom, umesto da dovodjenjem igraca u sred sezone popunjavaju rupe u timu.
Tema za kraj je svakako reprezentativni nastup ovog leta u Japanu gde "plavi" imaju sansu da se rehabilituju za debakl na prethodnim takmicenjima ili da isto tako potonu do samog dna. Ima mnogo pesimista koji smatraju da vise nismo velesila u kosarci i da je plasman medju 7-8 najboljih timova ravan medalji. To je razmisljanje koje ne sme da postane rasprostranjeno jer je vrlo opasno po nasu kosarku. Sve sto treba uraditi je naci nacina da se motivisu nasu najbolji igraci da dodju na pripreme i svoje licne probleme i konflikte stave u drugi plan. Ako se to uradi, uspeh ne moze izostati, ali se u rad nacionalnog tima moraju ukljuciti legende nase kosarke poput Divca, Djordjevica i ostalih. Podmladjivanje tima je besmisleno ako posedujemo kvalitet za medalju i mozemo da posaljemo najjaci tim. Uostalom, i u zlatno doba nase kosarke, i ono prvobitno i ovo poslednje, mladi igraci su jedan po jedan ulazili u nas najbolji tim tek posto to zasluze. Ako im se stvari pruze na tacni, nece ih nikada ceniti u dovoljnoj meri.
Celnici naseg kosarkaskog saveza su napravili zatvoreno drustvo u koje prolaz ne garantuju ni brojne medalje, igracki uspesi i ime u svetu, sto je mnoge velike asove nase kosarka odbilo od reprezentacije i ubilo im zelju da pomognu na bilo koji nacin. U slucaju da ovo promeni, novi predsednik KSSCG Goran Knezevic ima veliku priliku da dovede "svezu krv" u savez i konacno stane na kraj lobiranju i stavljanju licnih interesa ispred interesa nase kosarke. U protivnom, stvari se nece promeniti, a u Japanu nas ceka nova blamaza, bez obzira na kvalitet tima koji posaljemo i rad selektora Sakote. Uzrecica da riba "smrdi od glave" se vrlo prikladno mnogo puta koristila u poslednje vreme kada je nasa kosarka u pitanju, a da li i ova nova smrdi ostaje da se vidi u narednih 3-4 meseca koji su izuzetno kljucni sa buducnost nase kosarke.
Crvena Zvezda i Hemofarm u jakoj konkurenciji ULEB kupa osvetlali obraz
10. februar - Srpska klupska košarka je vaskrsnula. U četvrtfinale kupa ULEB idu čak dva tima iz naše zemlje, čime se ne mogu pohvaliti ni neke države koje daleko više ulažu u "kraljicu igara". Podatak koji ohrabruje, posebno u ovoj godini kada i našu reprezentativnu selekciju očekuje svetsko prvenstvo u Japanu, jer dobri rezultati u svakom slučaju mogu da doprinesu povratku izugbljenog imidža, onog imidža i ugleda koga smo nekada imali.
Crvena zvezda i Hemofarm su uspeli, FMP nije. Šteta za četu iz Železnika, šteta što su u prvoj utakmici osmine finala u Vilerbanu dozvolili da ih francus- ki Asvel uhvati "na brzaka", iznenadi, potuče do nogu. Žal je utoliko veći, jer nam je još svima u sećanju kako je jedan drugi naš klub, vršački Hemofarm, koliko juče uspeo da "ošamari" te iste Francuze i to na njihovom bunjištu, što samo pokazuje da Asvel nije nikakav bauk, posebno ne nesavladiv. Ali, takav je sport, ovoga puta baš FMP koji nas je upravo u kupu ULEB ranijih godina znao mnogo da obraduje, otpada u osmini finala.
Još je legendarni tvorac moderne Olimpijade Pjer de Kuberten lansirao onu krilaticu: "Važno je učestvovati". Ipak, ta fraza – ma koliko simpatična – danas ne važi za vrhunski sport, te je i normalno da sada na ovome mestu više pažnje posvetimo – pobednicima. A njih, u ovoj rundi kupa o kojem govorimo, imamo dvoje, Crvenu zvezdu i Hemofarm. Tandem koji nas je u utorak uveče obradovao nije imao nimalo naivne protivnike, pa je uspeh i plasman među osam najboljih ekipa u cenjenom evropskom takmičenju tim i značajniji.
Zvezda je učinila mnogo. Jedna mlada, talentovana generacija koju sa klupe vešto i umešno predvodi iskusni trener reprezentativnog kalibra Dragan Šakota vinula se tamo gde mnogi naraštaji "crveno-belih", čak i neki sa igrački "zvučnijim" imenima, nisu uspeli da dopru. Četvrtfinale jednog evropskog kupa prava je nagrada za trud, nagrada za "krvavi rad" Šakote i njegovih izabranika koji su, mada hendikepirani neigranjem Vladislava Dragojlovića, nadvisili bugarskog šampiona Lukoil Akademik u dvomeču. Već prva utakmica ovih rivala u "Pioniru" nagovestila je velike mogućnosti tima sa Malog Kalemegdana, a revanš u Sofiji, i pored minimalnog poraza naše ekipe, samo je potvrdio da je u pitanju ipak osetna razlika u kvalitetu, kako Crvene zvezde i Lukoila, tako srpske i bugarske košarke u celini.
Hemofarm se izvanredno borio, na kraju i izborio protiv španskog Alikantea. Mada su Vrščani iz prve utakmice doneli kući u prtljagu minus od devet poena, to ne samo da ih nije pokolebalo, već je i uticalo kao dodatni motiv u želji da se vlastite vrednosti potvrde. Rezultat koji su "farmaceuti" ostvarili govori o njihovom kvalitetu i jakom moralu, ali i da je reč o ekipi koja ima karakter, čak klicu pobedničkog mentaliteta koja joj je dugo nedostajala.
Kao što je to u sportu i uobičajeno, od prošlosti i lepih uspomena se ne živi. Znaju to vrlo dobro u Hemofarmu, poznato je to i čelnim ljudima Zvezde, koji su slavili samo jedno veče, a već dan kasnije okrenuli se imenima novih evropskih konkurenata. A ona su respektabilna – Dinamo iz Moskve i italijanska Ređo Emilija. Ne zna se kome će biti teže, Vrščanima ili beogradskim "crveno-belima", možda za nijansu ipak složeniji zadatak stoji pred Crvenom zvezdom, no – o tom potom. Sport je kao i uvek nepredvidiv, lopta okrugla, a u Evropi svako ima svoju šansu, svoje pravo na nadu koja umire poslednja.
M. Daković
Dešavanja u KSSCG neodoljivo podsećaju na kultni strip čijim se nastavcima ne vidi kraj
Elem, za razliku od popularnog Karija, Šakoti nije trebalo previše vremena i da izgovori sudbonosno "da". Kao što to biva, pobednik likuje, njegovim protivkandidatima nisu sve ovce na broju, ali ono što je u ovom momentu najbitnije, to je da smo najzad na dohvat konačnog rešenja za "Mondobasket 2006" u Japanu. Kažemo: "na dohvat", jer u seriji o Juliji Džons ništa nije izvesno bukvalno do poslednje epizode.
Je li Dragan Šakota srećno rešenje, pokazaće vreme. Ma kakav da je, sada ga treba podržati, ako je moguće i konsenzusom, stvoriti valjanu infrastrukturu oko reprezentacije, raditi ubrzano. Logistička podrška, to je ono što treba treneru Crvene zvezde koji je svestan goleme odgovornosti i lavovskog, nimalo zahvalnog posla koji stoji pred njim. U svakom slučaju, ne treba očekivati čuda tamo u Zemlji izlazećeg sunca. Tako bi bilo bezbolnije. A Šakota, baš kao i naš nacionalni tim koji u postojbini samuraja brani svetsku krunu, ne može puno da izgubi.
M. Daković
Selektora jos nema, a ka' ce ga biti ne znamo
Posle (ne)ocekivanog odbijanja Svetislava Pesica da ponovo sezne na uzarenu klupu "plavih', celinici KSSCG su se nasli u prilicno neugodnoj situaciji i pred velikom dilemom
Pripremio: Marko Srdanovic
Kao najveci kandidat se ovih dana spominje trener Crvene Zvezde, iskusni Dragan Sakota, a provlace se i imena Zorana Slavnica, Dusana Ivkovica, Duska Vujosevica. Sto se Sakote tice, on je na papiru idelano resenje, pre svega zbog cinjenica da je odlicno upucen u desavanja u nacionalnom timu, da zivi u Beogradu, da je u odlicnim odnosima sa nekolicinom potencijalnih reprezentativaca i da poseduje sjajno iskustvo. Ipak, da li je "pametno" da za trenera "plavih" dolazi strucnjak koji je na klupi nacionalnog tima pomagao toliko kritikovanom Zeljku Obradovicu i koji je mozda i previse upucen u to sto se dogadja u taboru "plavih". Osim toga, ako on dodje na klupu "plavih", mnogi smatraju da je to samo nastavak svega sto se dogadjalo prethodnih sezona u trenutku kada je ocigledno da je "plavima" neophodan novi pocetak.
Sto se Zorana Slavnica tice, ocigledno je da on u Strucnom Savetu KSSCG ima podrsku samo dva coveka, Drazena Dalipagica i Ranka Zeravice, sto svakako nije dovoljno da bi postao trener nacionalnog tima. Tuzno je da i telo poput Strucnog Saveta u sebi ima ono sto je najveca prokletinja nasega drustva, podeljenost na lobije. Tu ljudi brzog i cistog jezika poput Zorana Slavnica ne mogu da prodju pogotovo kada se uzme u obzir da je na celu saveta Dragan Kicanovic, sa kojim Slavnic nije u dobrim odnosima i koga je javno kritikovao. Iako su svi sigurni da bi nas tim sa Slavnicem na celu imao mnogo bolju atmosferu, i igrao mnogo poletnije i brze, pitane je da li su godine provedene van trenerskog posla ostavile traga na legendarnog pleja i da li on moze uraditi ista vise sem odlicne motivacije.
Medju strucnjacima kojima vredi dati sansu je svakako Vlado Djurovic, trenutno trener Mega Ishrane i pored Sakote strucnjak sa najvecim rejtingom u nasoj zemlji. Ipak, kao i u slucaju Slavnica, Djurovicev najveci problem je temperament kao i manjak ljudi koji bi ga podrzali. Djurovic je vrlo lako vec mogao da postane trener "plavih" krajem 80-tih, posle osvojene titule sa Zadrom, kada je poverenje ukazano Dusanu Ivkovicu, posle cega vise nikada nije bio medju kandidatima. Osnovni problem sa izborom Djurovica je cinjenica da bi "plavi" na SP verovatno otisli sa rezervnom postavom jer bi ovaj temperamentni strucnjak zbog raznih gluposti udaljio pola tima vec sa samih priprema i ne bi imao milosti za "zvezde" u timu. Jedno je sigurno, "plavi" bi se poput italijana, spanaca ili grka za svaku loptu bacali po parketu.
Dusan Ivkovic bi vrlo lako mogao da se nadje u strucnom stabu, ali vise kao pomocni trener ili savetnik, sa obzirom na klupske obaveze u moskovskom Dinamu, same godine i cinjenicu da je sa "plavima" vec osvojio sve sto se osvojiti moze.
Sasvim je izvesno da Dusko Vujosevic, posle iskustva sa EP 2003. odrzanog u Svedskoj, nije idelano resenje za glavnog stratega "plavih" ali se vrlo lako moze desiti da se nadje u strucnom stabu. Vujosevic je ipak strucnjak koji je mnogo bolji za rad sa mladjim igracima nego za rad sa timom punim zvezda.
Sto se tice mladih i (ne)dokazanih strucnjaka, spominje se ime Luke Pavicevica, trenera Hemofarma, ali je malo verovatno da bi neko sa tako malo trenerskog iskustva mogao sesti na klupu nacionalnog tima. Ipak, on, Igor Kokoskov, a zasto da ne i novopoceni strateg Milana Sasa Djordjevic, bi bila sjajno dopuna strucnom stabu tima. Ovi mladji strucnjaci bi mogli da budu sjajna spona izmedju strucnog staba i samih igraca, a kada se njima doda mozda i Vlade Divac, cija bi funkcija za sada bila striktno podizanje atmosfere - mozda bi "plavi" ponovo uspeli da povrate imidz koji su poslednjih godina srozao.
Na kraju treba istaci da bi ostali nasi vrhunski strucnjaci, ako izuzmemo Pesica i Obradovica, i tu pre svega mislimo na Duska Ivanovica i Bozidara Maljkovica, mogli narednih sezona malo aktivnije da se ukljuce u rad "plavih" i da cak eventualno sednu na klupu tima, i da tako i oni kao i njihove slavne kolege "odrade" svoju patriotsku duznost.
Pripremio: M. Daković
Rezultati predstavnika SCG u cenjenom evropskom takmičenju vraćaju veru u našu košarku u celini
5. januar - Izuzmemo li tragične rezultate Partizana u Evroligi, naši klubovi na međunarodnoj sceni više nego solidno guraju. Ekipe iz Srbije kolo vode u regionalnoj Jadranskoj ligi, a za divno čudo sva tri naša predstavnika u kupu ULEB nadomak su plasmana u osminu finala. Ugodno, nema šta, posebno kada se uzme kako smo prolazili nekih prethodnih godina i kako su nam delili lekcije čak i klubovi iz jedne Belgije, Portugala, Poljske, zemalja u kojima košarka tek što je dobila "pravo građanstva". Bilo, ne ponovilo se...
Elem, ako se po jutru dan poznaje onda bi sezona 2005/06. mogla da označi i prekretnicu u pozitivnom smislu, što bi u svakom slučaju bilo delotvorno i kada je u pitanju ono što nas najviše boli, nacionalna reprezentacija. Da li to u srpskom klupskom basketu počinju da duvaju i neki novi vetrovi pokazaće vreme - daleko smo od konstatacije da je reč o nekom naprasnom ozdravljenju ili renesansi srpskog loptanja pod evropskim obručima, ali da prija - prija. Rezultati Crvene zvezde, FMP-a, pa i Hemofarma predstavljaju u svakom slučaju dobar znak, kao i ohrabrenje.
Dragan Šakota mnogo je u kratkom vremenskom periodu unapredio igru Crvene zvezde. Mada su "crveno-beli" u možda i najtežoj od svih grupa prve faze kupa ULEB, mada su ih mnogi i bili prežalili pre starta takmičenja, desilo se da su Milan Gurović i kompanija sebi vizirali pasoš za prolazak u osminu finala. Šta je to što je Zvezdu preporodilo - dolazak novog kormilara, smene u rukovodećem kadru, igračka pojačanja ili sinergetski zbir svega toga možda sada nije toliko ni bitno. Za armiju "delija" važna je činjenica da Crvena zvezda konačno ima tim, igru, ideju, da njeni mladići ne respektuju puno ekipe sa znatno većim budžetom, razne "legije stranaca" sa kojima ukrštaju koplja širom evropskih meridijana. U utorak su "crveno-beli" demonstrirali jednu modernu, nadahnutu, kolektivnu igru pa je Frankfurt deklasiran, štaviše ponižen. Šteta što je kao špricer hladni Dragan Šakota dozvolio da "proključa" i zaradi isključenje, ali i to je za ljude.
FMP se, nekako po tradiciji, obreo u drugom krugu kupa ULEB, doduše malo i zahvaljujući činjenici da su mu na ruku išli i rezultati njegovih konkurenata. U Železniku se dobro radi, mladi trener Vlada Vukoičić i njegovi isto tako mladi puleni hrabro su se uhvatili u koštac sa velikim izazovom. Nemaju "panteri" neku zvezdu u svojim redovima, prošlo je vreme Redžija Frimena, Bojana Popovića, no njihovi naslednici dostojno čuvaju reputaciju Železnika kao značajnog košarkaškog centra. Kada je reč o šansama FMP-a u osmini finala mora se konstatovati da je još rano za bilo kakve prognoze, ali imajući u vidu igrački kadar, tranciziju i probleme sa kojima se suočavaju košarkaški entuzijasti u predgrađu - eventualni plasman u četvrtfinale kupa ULEB bio bi ravan podvigu.
Hemofarm je sa skorom 5-3 zadržao dobre izglede za plasman među 16 najboljih, što se od šampiona Jadranske lige uostalom i očekuje. Vrščani su pre dva dana uspeli da obore neugodni grčki Panionios, a više od osvojenih bodova trenera Luku Pavićevića može da raduje povratak Rashada Wrighta koji je dugo bio van stroja. Nema nikakve sumnje da je u banatskom gradu košarke na pozornici jedna nova, dobro ukomponovana generacija predvođena neuništivim kapitenom Milenkom Topićem koji je kao vršačko vino - što stariji, sve bolji i kvalitetniji.
M. Daković
Po svemu sudeći, novi selektor "plavih" biće pod pritiskom većim nego njegovi prethodnici
Šta je bilo bilo je. Rašomonijada oko Bore Stankovića i njegovog izbora za predsednika posustale i dezorijentisane košarkaške organizacije sada je iza nas, nema druge nego izabrati i novog čelnika Saveza i – pošteno zasukati rukave, sa novim ili sa starim ljudima, svejedno. Jer, vremena nema, pod hitno se mora izabrati i novi selektor, a sasvim je neizvesno ko bi pod trenutnim okolnostima hteo i da se prihvati vrućeg krompira. Nema vremena da se išta menja iz korena, nismo izgleda baš ni zreli za tako nešto, no – o tom, potom. Žalosno je što smo u euforiji zato što igramo na svetskom prvenstvu, ali kriterijume uspešnosti sami smo sebi korigovali vlastitim glupostima, od kojih je poslednja bio debakl na "Eurobasketu".
Šta je to "cajtnot", najbolje znaju šahisti, koji moraju vući prave poteze u vremenskoj oskudici. A to nije lako. Međutim, ovde na ovim našim prostorima kao da se drugačije ne može, kao da svi čekamo poslednji trenutak pa da bismo nešto uradili, te je takav slučaj i sa izborom selektora koji se, barem su takve najave, "mora" izabrati do 15. decembra. U takvim okolnostima, veliko je pitanje ko bi se latio "rudarskog posla", ko je taj koji ima i znanje i neophodnu harizmu da vodi svetske prvake u Zemlju izlazećeg sunca u kojoj može da svane, a može i da nam dođe do totalnog pomračenja, ako se najzad ne dozovemo pameti i ne okupimo stručan tim ljudi kojima će igrači verovati i koji će imati dovoljno autoriteta.
Javnost je željna rehabilitacije, željna medalja i potvrde vrednosti našeg basketa u međunarodnim okvirima. I nije ni čudo da već počinje i "licitiranje" imenima budućeg naslednika Željka Obradovića. Među prvima spominje se kormilar iz Indijanapolisa Svetislav Pešić, sada trener rimskog Virtusa, a i sam "Kari" ne krije da bi se rado "vratio na mesto zločina", doduše pod izvesnim uslovima koji sada još nisu blizu realnosti.
Ono o čemu se ne šuška, to je da bi i Dragan Šakota rado na užarenu klupu selektora Srbije i Crne Gore. Strateg Crvene zvezde svojim specifičnim načinom rada i bogatim internacionalnim iskustvom uspeo je da preporodi Crvenu zvezdu sastavljenu od košarkaša koji se na evropskoj košrakaškoj berzi baš i ne kotiraju bog zna koliko. Time je dokazao da zvučna imena ne moraju i da garantuju dobar rezultat, već da je najvažnija kohezija, "hemija" u ekipi. Upravo to što "plavi" nemaju poslednjih godina.
Kada smo već kod Šakote, poznata je činjenica i da je ovaj stručnjak već radio sa nacionalnom selekcijom, minulog leta bio je i u stručnom štabu reprezentacije, što svedoči i da dobro poznaje prilike u domaćoj košarci. Da li će trener Zvezde biti prihvatljiva opcija za neke lobije u Sazonovoj, ostaje da se vidi.
Ako isključimo one koji su svojim rezultatima sa "plavima" već sami sebe isključili (Obradović, Vujošević), zatim ljude koji ne mogu da vode naš nacionalni tim zbog propisa ACB lige (Maljković, Ivanović), dolazimo do situacije u kojoj nema baš mnogo prostora za manevrisanje. Možda bi, mada sada to i ne izgleda realno, Dušan Ivković mogao doći u obzir, ali da bi se "siva eminencija" domaće košarke prihvatila nezahvalnog zadatka potrebno je da se mnogo kockica složi, posebno da neki "spasioci" naše "kraljice igara" koji su "minirali" Boru Stankovića odu u istoriju.
Pripremio: M. Daković
Miloje i "slučajni prolaznici"
Debaklom na startu Evrolige od Pau-Ortheza (57:82), Partizan najavljuje novu tužnu sezonu u elitnom klupskom takmičenju
Poraz Partizana od Francuza na startu Evrolige donekle je i očekivan, no katastrofa (57:82) sigurno nije. Malo je šta u četvrtak polazilo za rukom pulenima Duška Vujoševića, četi iz francuskog dela Baskije gotovo sve. Posle viđenog na parketu ostaje smo gorak ukus i pitanje isplati li se uopšte takmičiti u evro eliti i iz sezone u sezonu biti "topovska hrana" za bogate, moćne, čak i prosečne "Evroligaše" poput, na primer, Orteza. Kome ovakve blamaže mogu da koriste, osim možda blagajniku hale "Pionir", koja je preksinoć bila prilično ispunjena i u kojoj su "grobari", uz Dejana Milojevića, bili jedina svetla tačka u "crno-belom".
Kada smo kod Dejana već, simptomatično je da i ove sezone počinje da se ponavlja priča od lane, kada je "Miloje" praktično nosio ceo Partizan i održao ga u borbi za domaću titulu. Protiv Orteza spomenuti igrač je ponovo imao zavidan statistički učinak, ali ne i saradnike. Miloje je ubacio 19, "grupa slučajnih prolaznika" zajedno mizernih 38 poena, nedovoljno da bi se porazio i Helios iz Domžala, a kamoli ozbiljan evropski tim, standardni učesnik elitnog klupskog takmičenja.
Što se Duška Vujoševića tiče, očigledno da ovaj stručnjak do starta lige nije uspeo ne samo da razigra svoju "dečurliju", nego i da od skromnog "materijala" kojim raspolaže izvuče maksimum. Po običaju, Partizan će verovatno zaigrati tek u završnici domaćeg "plej-ofa", negde u martu-aprilu 2006, a ako mu se posreći te ponovo osvoji titulu šampiona SCG nova "zvezdica" poslužila bi kao pokriće za sve evropske rane i teške blamaže. Kao u onoj Bregovićevoj o ruzmarinu i šašu.
M.Daković
Nas prvak krece sa bitkama u elitnoj ligi starog kontinenta
U eliti, kako smo to već uostalom i navikli, nalazi se i prvak Srbije i Crne Gore Partizan. “Crno-beli” su poslednjih nekoliko sezona redovni učesnici Evrolige, ali na veliku žalost domaćih ljubitelja košarke a posebno onih kojima je crno-bela boja na srcu i – epizodisti. U tom smislu, i pored najboljih želja, teško je poverovati da će ova sezona da bude i izuzetak i da će puleni “neuništivog” Duška Vujoševića uspeti da obezbede plasman maker u “Top 16”, da ne govorimo o nekom značajnijem dostignuću. Daleko od toga da smo pesimisti, međutim surova realnost, “tanak” igrački kadar barem za evrop- ska merila, slabašan budžet kluba, a i katastrofa iz Širokog Brijega ne daju mnogo prostora za maštanja o plasmanu u narednu rundu Evrolige. Daj Bože da se naš jedini predstavnik zainati i iznenadi sve “neverne Tome”, ali kada se sve nabrojane činjenice imaju u vidu, pa još ako pogledamo imena rivala Partizana iz “C” grupe jasno je da nema nekog naročito opipljivog razloga za veliki optimizam.
Prošle sezone “crno-beli” su gubili i dobijene utakmice u Evroligi, ali se zadovoljiše time da budu prvi u svojoj avliji. Ostaje da se vidi šta to sada “kuva” Duško Vujošević i šta se može napraviti od jednog šarolikog sastava koji je u odnosu na lane izmenio fizionomiju. Start Partizana je u četvrtak protiv Orteza koji nikako da nas mimoiđe i koji je često bio noćna mora za “crno-bele”. Valjda će ti “petlovi” da budu dinstani u beogradskom, kada već nisu u onom novosadskom loncu.
M. Daković
Steven Markovic – saga o jednom transferu
Priprema: Milan Lazarević
Obično ne sliči na Srbe da ovakve bitke dobijaju, a sama vrednost transfera može se uporediti sa onom kada je fudbalski klub Barcelona doveo Javiera Saviolu iz River Plata-e. Saviola je bio omladinski prvak sveta, Markovic je bio omladinski prvak sveta – Saviola je bio najbolji u finalu, Markovic je zabio 31 poen u finalu i za dlaku izgubio MVP titulu celog prvenstva koju je ipak pre dve godine Andrew Bogut potpuno zaslužio.
Pre samo nedelju dana u karijeri ovog mladog momka odvijala se prava drama. Zvezda ga je kibicovala i verovatno kontaktirala još na U21 svetskom prvenstvu gde su Australijanci nesrećno ispali u četvrtfinalu nakon fantastične igre u prvoj fazi kada nisu doživeli niti jedan poraz. Odmah nakon povratka u Australiju, Marković se požalio na grip i niko nije ni sumnjao da se iza svega krije strašna želja ovog momka za povratkom u zemlju u kojoj su mu koreni.
Steven nije imao potpisan profesionalni ugovor sa svojim matičnim klubom, Rozerbacks-ima, međutim potpisao je tzv. NBL (National Basketball League) Proposed Player Payment sporazum (u daljem tekstu PPP) koji potpisuje svaki igrač kao neophodan detalj za regulisanje "salary cap-a" – nečeg sličnog sa čime smo se upoznali kroz NBA košarku. Marković je smatrao da to nije dovoljno obavezujuć dokument i zatražio je prekid saradnje. Bilo da je razlog Dragan Šakota na klupi beogradskog kluba ili tradicija i srpska basket škola, koju je bogatstvo proći, tek Steven je svoju sledeću destinaciju odlično znao.
Već u tom trenutku Steven je bio u nebranom grožđu. FIBA, kao nadležna, dobila je delikatan slučaj da donese presudu.
-Smatram da je on srušio sve mostove za sobom. Međutim, pošto je danas sve biznis nije na meni da donesem takvu odluku” – izjavio je trener Rozerbacks “Svinja” (nadimak kluba je “Pigs”)
Prosto je neverovatna brzina kojom je FIBA reagovala. Marković je oslobođen svih obaveza prema klubu iz Zapadnog Sidney-a i selidba je mogla da počne, isto kao i gnev sa najmanjeg kontinenta.
Rick Burton, komesar NBL lige, prvi je osuo paljbu, i to ne samo po Markoviću, već i prema visokim sportskim instancama u Australiji -
-Smatramo da su Rozerbacks-i istupili sa validnim argumentum kao što je PPP sporazum koji je Marković potpisao. Naravno, FIBA je ta koja u ovakvim slučajevima treba da presudi, ali je razočaravajuće da naše međunarodno sportsko telo nije podržalo odluku australijskog košarkaškog saveza, za koju smatramo da je bila ispravna.
Sa druge strane, Tony Looby, chairman Rozerbacks-a, bio je još oštriji -
-Mi kao klub, NBL i australijski nacionalni savez smo zapanjeni odlukom koja se kosi sa legalnim ugovorom koji potpada pod okrilje australijskog zakona. Uložićemo žalbu u okviru FIBE tražeći legalne opcije kako bi zaštitili prava. Steve je napustio tim samo nekoliko dana pre početka takmičenja ne ostavljajući nam nimalo prostora da pronađemo adekvatnu zamenu. Ta njegova odluka sigurno će nas koštati nekoliko poraza, što može imati ozbiljne finansijske posledice po klub.
Samo 2 dana kasnije usledila je kulminacija. Kako se navodi u australijskim medijima, Rozerbacksi su celokupnu predsezonsku kampanju koncipirali na Markoviću, pa su u tu svrhu naručili priveske, brošure, čak 10 000 postera i bilborda sa Stevenovim likom koji su trebali da podrže veliku akciju uspešnog otvaranja sezone u Zapadnom Sidney-u. Međutim, kako je Marković davno napustio klub, a već stigao i da odigra prvi meč u "crveno-belom" dresu, tako su se poslovični Australijanci dohvatili olovke, presavili tabak i zbrojili koliko ih je sva ova lakrdija koštala.
Ako se uzme u obzir da su “Svinje” (Pigs) iz Zapadnog Sidney-a već isplatile Markoviću prvu ratu na osnovu PPP sporazuma, onda ne treba da čudi što suma na koju oni sada traže potraživanje iznosi 100 000 dolara. Treba istaći da Rozerbacks-i tuže Markovića, ne Zvezdu.
Ali to nije sve… ne samo da se Australijanci žale kako im je glavni sponzor otkazao (koji je, gle čuda bio Srbin, pa sada nema interesa da investira jer mu je omiljeni klub ostao bez zemljaka), već se i bivši Markovićev menadžer Warren Craig oglasio sa tvrdnjom da se Steven ogrešio i o njega i da sve bez tužbe ne može proći.
Marković je bio u Rozerbacks-ima od svoje 15. godine. Što kaže naš narod: “Za dobrim konjem prašina se diže”
M.Lazarević
Zašto da izmišljamo toplu vodu kada imamo talenata za izvoz
26. septembar - U moru kritika kojima je ovih dana izložen naš nacionalni tim sa Obradovićem na čelu parade, u obilju manje ili više opravdanih prozivki na račun umišljenih zvezdica i lider(čić)a, teško je prepoznati iole racionalnu osnovu. Takvi smo, poznato je da smo skloni da idemo iz jedne u drugu krajnost, od euforije do depresije i očajanja, nažalost poslednjih godina sve češće do ovog poslednje spomenutog. Od otrovnih strelica često i ne vidimo obrise puta kojim dalje treba da idemo, što nas vodi u sve veće dubioze.
Malo ko će sada staviti prst na čelo i reći: Jesmo "izduvali", ali od Francuza koji su pokazali da itekako znaju da igraju. Jesmo eliminisani, ali od bronzanih u Evropi, od tima koji je srušio evropskog šampiona Litvaniju i deklasirao Špance koji su nas "masakrirali". Eto, te i takve "petlove" dobili nismo samo blagodareći vlastitim glupostima i teranju mak na konac od strane par neodgovornih individua kojima bi ubuduće dekretom trebalo zabraniti da nose dres plave boje.
Mnogi se možda neće složiti sa ovakvim viđenjem stvari, ali iz nepristrasnog ugla bolje se sagleda suština. A mi, jednostavno, sve i da nećemo, morali bismo biti nepristrasni i neostrašćeni ako želimo napred. A želimo.
Kvalitet nije sporan, mada smo daleko od toga da ga imamo u onoj meri u kojoj je on bio prisutan u doba Divca, Danilovića, jednog Saleta Đorđevića. Oduzmu li se oni koji su svojim odnosom prema reprezentaciji već sami sebe oduzeli, dodaju li se Stojaković i Vujanić, možda i Peđa Drobnjak, dolazimo do nove jednačine. Matematika je egzaktna nauka, pogotovo kada treba samo lupati pluseve i minuse da bi jednog dana konačan zbir bio u pozitivi.
Seća li se ko u ovom tmurnom raspoloženju da su naši juniori prvaci Evrope? Zaista, ko je lud i da izmišlja "toplu vodu" kada talenata za izvoz imamo. Neće li novosadski gubitnici da plavi dres natope znojem, hoće beogradski pobednici, prvaci Starog kontinenta za mlade. No problem!
Sa novim kormilarom, koji mora imati i autoritet i znanje i poštenje, sa novim, mlađim snagama i smenom generacija možda ćemo krenuti sa mrtve tačke na kojoj se nalazimo. Put do uspeha je trnovit, kao što se u ona zlatna vremena nismo preko noći bili popeli na Olimp, tako ni sada nećemo. Ali, posle kiše dolazi sunce.
M. Daković
"Pljuvaci svih zemalja ujedinite se !"
Pripremio: Dusan Ljubanic aka Punisher
22. septembar - Poraz nase kosarkaske selekcije od Francuza u osmini finala Evropskog Sampionata kao jednu od mnogobrojnih posledica, potpuno ocekivano dao je i mnogobrojne rasprave na temu ko je krivac za katastrofalan rezultat, ko je taj koga treba iz sve snage pljunuti. Da, u necemu smo jos uvek verovatno ako ne svetski onda evropski prvaci 100%.
Ne, problem nije u tome sto se trazi krivac. To je normalno jer odgovornost je evidentna, ocigledna, ostvaren rezultat je daleko od onog zacrtanog pred okupljanje reprezentacije. Problem je mislim pre svega u nasoj percepciji situacije koju mi upravo prozivljavamo, jer najbitnije pitanje koje bi trebalo da se postavlja vec sada je koji i kakvi su to nasi prioriteti danas ?
A mi se bavimo cime tacno ?!
Dakle, ako Zeljko Obradovic odmah posle utakmice na pres konferenciji, na naravno prvo mu postavljano pitanje da li je jos uvek selektor, odgovara sa jednim "selektor cega bre?", ako na istoj pres konferenciji kaze da je on posle ovakvog iskustva licno za hospitalizaciju, ako kaze da uvek prvo pocinje od sebe i da sebe krivi za neke stvari koje je propustio da odradi u skladu sa svim svojim principima, ja jos uvek ne kapiram u cemu je onda bilo kakav smisao neverovatnog medijskog linca i izivljavanja nad tim istim Obradovicem ali i kompletnom ekipom ?
Dakle, prosto je neverovatno koliko malo mozga i integriteta a koliko puno "hrabrosti" je danas potrebno pa da dodjete u priliku gde ce neko da Vas plati samo kako bi u novinama ili na televiziji sto jace pljunuli. A koga ? Jednu kosarkasku instituciju ne samo ove zemlje vec cele Evrope. Ima dosta onih koji bi danas svojim sramnim izgovorima od komentara veoma lako usli u najuzu konkurenciju za NNIPS ("Najljigaviji i Najodvratniji Komentar u Istoriji Pracenja Sporta") trofej, al' ne bih vise o tim pateticnim karikaturama od ljudi, tzv. "dusebriznicima nase kosarke", nek' ih je sramota pred celom javnoscu sopstvenih reci koje ni papir na koje su ih stavili u stanju nije da podnese.
Stvar je u tome sto svako ko se lati ovog posla zna sta on sobom u slucaju losih rezultata donosi. To je znao i Obradovic, i opet se prihvatio posla sa reprezentacijom i to u trenutku kad su se svi sklanjali od nje, u trenutku kad je ranije uspostavljen sistem odnosa i vrednosti u ekipi poceo da se urusava. Rizikovao je jer je verovao u uspeh, jer je hteo na tron u svojoj zemlji. Na nasu ali sigurno najvise na njegovu zalost, nije uspeo.
Ovu epizodu je moguce normalno zavrsiti samo na jedan nacin, coveku se zahvaliti na ulozenom ogromnom trudu i radu, maksimalno iskoristiti iskustva njega i kompletnog strucnog staba, ustati se i krenuti opet napred jer mi za to imamo sve preduslove. A dezurni pljuvaci ? Oni, oni koji u zivotu nisu postigli nista sem pljuvanjem, oni su tu samo kao jos jedan delic naseg kolektivnog odraza u ogledalu, jedan od onih najgorih.
Dusan Ljubanic pise, igra, jede, pije, spava i zivi kosarku. Svi komentari su dobrodosli na dusan_lj@basket-plus.com
Skup slučajnih prolaznika
Šta smo to, zapravo, igrali i za koga...
21. septembar - Istina boli, ali još više mogu da zabole sopstvene zablude. Da, više nismo košarkaška velesila, ne zato što ne znamo da igramo, već iz razloga što nismo u stanju da učimo iz prošlosti. A kad je tako, prošlost se ponavlja, pa se Stokholm reprizira u Atini, Atina u Novom Sadu, a naš ugled tone do nedopustivih granica. A najteže je dizati se iz blata.
Više nas protivnici i ne respektuju kao u stara vremena. A i zašto bi, kad sami i sebe ne poštujemo? Kad su nas Španci načeli, selektoru je bila publika kriva, kad su nas "petlovi" dokrajčili obrušio se na igrače. A za debakl svi snosimo makar i delić onoga što se zove odgovornost. Mi, novinari, što smo lažne zvezde i zvezdice kovali u nebesa, vi navijači što ste od atinskog gubitnika očekivali da preko noći postane beogradski pobednik. Krivi su i oni koji nisu igrali a mogli su, krivi su oni koji su igrali a kao da nisu. Na kraju, a možda i na početku, najveću krivicu snosi dirigent raštimovanog orkestra.
Da li to našu košarku zahvata fudbalski sindrom? Dok se na ovim prostorima igralo "za žvake", imali smo reprezentaciju, sada kada je lova udarila u glavu imamo skup slučajnih prolaznika. Nekada je bilo drugarstvo, sada sujeta, nekada patriotizam, sada egoizam. Nekada smo imali vođe na terenu, sada u suterenu... Riba smrdi od glave. Zaključak izvedite sami...
M. Daković
|
Svakako
derbi meč četvrtfinala. Rivali dobro poznati. Već smo nekoliko puta
konstatovali da izabranici Dragana Šakote nisu imali sreće prilikom
žreba. Posle izbacivanja milionera iz Rusije (Khimki), „crveno-bele“
čeka još veći izazov. Da su hteli, Beograđani nisu mogli da izaberu
težeg protivnika. Ali, ako su ambicije Zvezde da igra Evroligu, onda je
svejedno ko vam je rival. Gurović and company su nas već uverili da
najbolje partije pružaju kao po pravilu u jakim evropskim utakmicama,
jer što je rival teži to je i izazov veći po „crveno-bele“. Još jedna
bitna prednost za naš tim može da bude rasterećenost, jer ih niko neće
osuditi ako ispadu od „kraljevskog kluba“. 
Aktuelni
osvajač Kupa Radivoja Koraća, FMP ima velike šanse da se plasira u
polufinale ULEB kupa u kojem su već bili u sezoni 2003/04, gde su se
sastali upravo sa Hapoelom. Izraelci su tada bili bolji u ukupnom zbiru
za dva poena, a kasnije su uspeli i da osvoje trofej. Međutim, nakon tri
godine, momci iz Železnika imaju priliku da se revanširaju Izraelcima.
Velika prednost je što se revanš između ova dva tima igra u Železniku,
jer je Hapoel poznat kao negostoljubiv domaćin. 
CSKA
predstavlja košarkašku instituciju. Poznato je da su prošle sezone
osvojili Evroligu i da su ambicije ove da odbarane titulu. Na terene
ekipu predvodi Theodoros Papalukas, prošlogodišnji MVP finala. Pored
njega na spoljnim pozicijama Moskovljani imaju strašan tandem.
Natralizovani Rus John Robert Holden i Amerikanac Trajan Lagdon čine
fantastičan par. Tu nikako ne treba zaboraviti Vanterpoola. Pod koševima
su neprikosnoveni Smodiš, Van Den Spiegel i David Andersen. Trener
„Armejaca“ je Italijan Ettore Messina čija se filozofija igre svodi na
što čvršćoj odbrani. U prvom delu Evrolige CSKA je imao najbolji učinak
13 pobeda i samo jedan poraz. 
Grčki
Olympiakos je prve deo Evrolige okončao sa skorom 10-4. U grupi A
zauzeli su treće mesto, iza Tau Ceramice i Moskovskog Dinama.
Solunjanima na poziciji jedan igraju bivši „zvezdaši“ Skuni Penn i
Vrbica Stefanov. Spolja veliku pomoć imaju u „Bosanacu“ Henryju
Domercantu i Grku Manolisu Papamakariosu. Centri su veoma kvalitetni,
pre svih Andrija Žižić, Ryan Stack i „bejbi Šek“ Sofoklis Schortsanitis.
Sa klupe ih predvodi Izraelac Pinhas Gershon. 
DKV
Joventud i Partizan su već vodili borbe u prvoj fazi takmičenja i
pokazalo se da Španci ne leže „crno-belima“ pošto su ih oba puta
savladali, u Badaloni sa čak 31 poenom razlike. Koliko god smešno zvuči,
to možda može da predstavlja i prednost za izabranike Duška Vujoševića,
pošto je veoma teško jednu ekipu savladati četiri puta uzastopno u
Evroligi. Svima je već dobro poznato da Španci igraju veoma kvalitetnu
odbarnu, u kojoj prednjači presing po celom terenu. Okosnice Joventuda
na spoljnim pozicijama su Rudy Fernandez, Elmer Bennett i „čudo od
deteta“ Ricardo Rubio. Možda bi bilo i nepravedno izdvajati još nekog
igrača, jer španski stručnjak Aito Reneses koristi svih 12 igrača u
rotaciji i gotovo po pravilu, svi imaju dobar učinak. 
Pare,
odista, nisu sve u životu, što rekoše duhoviti cinici "Nije sve u novcu,
nešto je i u lovi". Međutim, ako je ijedan košarkaš sa ovih balkanskih
prostora zaslužio i da unovči svoje nesporno umeće, onda je to Miloje,
veliki sportista, pozitivac i na terenu i u životu. A, kada je reč o
njegovim igračkim kvalitetima... 
Posle
kiše, vele, dolazi sunce. A kako beše u dve hiljade petoj – Dejan sada ne
voli ni da se seća! Fijasko sa "plavima" na Evropskom šampionatu, loša
izdanja Partizana u Evroligi. Kao vrhunac malera, i taj nesrećni duel sa
Hemofarmom decembra meseca. Miloje u jednoj od glavnih "bokserskih" uloga,
potom i saslušavanje... 
Jedan
Čiča (ne) čini proleće? Sačekajmo ipak 7. mart kada će posle revanš meča
četvrtfinala kupa ULEB u Moskvi biti definitivno poznato hoće li Zvezda
put zvezda ili u evropski prosek. No, bez obzira na minimalni, nesrećni
poraz od Dinamo-mašine (86:87), na Malom Kalemegdanu mogu da budu
ponosni na sve što su uradili. Bez ijednog superstara u timu (nije to ni
Gurović, ako mu je za verovati), Zvezda se više nego ravnopravno nosila
sa moskovskom "legijom stranaca". Posle bitke svi su generali pametni,
pa sad i nije umesno nešto naročito mudrovati na temu "šta bi bilo da je
bilo" i ne vredi vraćati film unazad, jadikovati zbog, recimo, kiksa
Hendersona u samom finišu. Doživljen je poraz, ali "pozitivni", onaj
koji Dudi Ivkoviću i njegovim pulenima ne obećava miran san. Da ništa
drugo ne uradi nego što je na muke stavio Moskovljane i uzeo "Žućkovu
levicu", Dragan Šakota obezbedio je sebi mesto na zlatnim stranicama u
istoriji Crvene zvezde. 
5.
novembar - Vremena se menjaju...Koliko juče, delili smo košarkaške
lekcije Evropi, a u tom kontinentu i Francuzima, da bi, eto, sada ti
"petlovi" bili za katedrom, a mi, još uvek oficijelni svetski prvaci, u
ulozi poslušnih đaka. Još nam iz sećanja nije ni izbledeo "Eurobasket" i
šamar od Parkera, Rigodoa i drugova, a stiže i novi, opet na domaćem
terenu, doduše ne reprezentativni, već klupski. Svejedno, ćuška je ćuška,
a Ortez koji je preksinoć deklasirao prvaka Srbije i Crne Gore Partizana u
"Pioniru" verovatno je svojom partijom rasterao i poslednje zablude da smo
neka košarkaška velesila u međunarodnim razmerama. 
14.
oktobar - Nekako tiho i bez pompe protekao je dolazak jednog od
najvećih svetskih talenata u srpsku prestonicu. O kakvom potencijalu se
radi i na koji način je vođena bitka da se do njega dođe bilo je malo
reči, suviše malo s obzirom da se ovakvi transferi košarkaškoj Srbiji ne
događaju svaki dan. Bes koji se svakodnevno ispoljava po košarkaškim
forumima od strane basket fanova iz Australije, kao i reči pune srdžbe
koje jedna drugu sustižu sa adrese Markovićevih bivših bosova, dokaz su da
svi oni odlično znaju kakav su biser izgubili.