"PLAVI" NA SVETSKIM SAMPIONATIMA

Po prvi, ali i poslednji put, "plavi" na svetsko prvenstvo idu pod imenom Srbija i Crna Gora. Ime Srbija i Crna Gora nije nasoj najboljoj selekciji donelo nista dobro jer smo na sva tri takmicenja pod ovim imenom ostvarili velike neuspehe. Poslednje veliko takmicenja na kojima su "plavi" igrali pod imenom JUgoslavija je bilo upravo proslo Svetsko prvenstvo odrzano u Indijanapolisu, na kome su nasi kosarkasi odbranili zlato iz Atine 1998. pa na ovogodisnje Svetsko prvenstvo u Japanu putuju kao svetski sampioni. Iako na papiru nasa selekcija ne spada u red favorita za medelje, sama cinjenica da su "plavi" na svojih poslednjih 10 ucesca (ne racunajuci SP 1994 kada nismo igrali zbog sankcija), jos od Ria 1963. uvek kuci dolazili sa medaljom, nam daje nadu da bi i ovog puta mogli da se nadamo jednoj, makar ona i ne bila najsjajnija. Po drugi put u istoriji, Svetsko prvenstavo se odrzava u Aziji, a svima, a prethodno, 1978. u Manili, je bilo vise nego uspesno za "plave". Tada su na sceni bili prvobitni "zlatni" decaci koji su za nasu zemlju osvojili drugu zlatnu medalju. "Plavi" su na SP debitovali u Buenos Airesu 1950. i do prve medalje nam je trebalo samo 13 godina, kada smo i Rio de Zanieru 1963. osvolji srebrnu medalju i zapoceli jedan neverovatan niz uspeha na SP kojim se nijedna druga zemlja na svetu ne moze pohvaliti.

Uskoro opsirnije...

"PLAVI" NA EVROPSKIM SAMPIONATIMA

Evropski sampionati su prevalili veliki put od svog zaceca davne 1935. kada je prvi kontinentalni sampionat odrzan u Zenevi, u jednom veoma neizvesnom periodu evropske istorije, pa sve do predstojeceg u kome ce nasa zemlja po cetvrti put biti domacin. "Plavi", koji su u poslednjoj deceniji ubedljivo najuspesnija evropska selekcija, su ponovo glavni favoriti, u vecem delu zbog cinjenice da se igra u nasoj zemlji, kao i zbog svetle tradicije. Ipak, kada samo pomislimo da nam je trebalo cak 12 godina da prvi put uopste i zaigramo, a cak 26 godina da dodjemo do prve, srebrne medalje u Beogradu, pravo je cudo da iza nas stoje toliki uspesi koji su verovatno najvise proneli ime nase zemlje po svetu. Ispod je vremeplov koji bi trebao da vas malo vrati u proslost i podseti na uspon slavne jugoslovenske skole kosarke.

Godine trijumfa

Pripremio: Milan Lazarević

14. septembar - Godine prolaze, ostaju fotografije, zaledjeni, izbledeli trenuci i poneko večno sećanje u srcima naših starih koji pamte legende slične onima koje ćemo sami unucima jednoga dana prepričavati. Ovaj tekst će biti samo jedan maleni pokušaj da se od zverke zaborava iščupa ono malo fotografija, beseda, skokova i asistencija zauvek zarobljenih u njenim čvrstim čeljustima.

Ne tako davno na nekom od naših foruma se iz nebuha iznedrila rasprava o reklami za jedno naše poznate pivo u kojoj dve ponajveće srpske basket legende rutinirano ubacuju kikiriki u limenku piva sa par metara odstojanja. Deca su se svadjala, ali su se oko jedne stvari ipak složila: “Ma daj, zaista su mogli da stave u reklamu Jarića ili Igora umesto tog Praje…”

“A samo prava raja je znala u čemu je trik…” – pevao je nekada Nele Karajlic…

Drazen Dalipagic, nazvan Praja po čuvenom virtouzu fudbalske lopte Danetu Praji koji je bio istinska legenda u mostarskom Veležu gde je i Dražen pikao loptu i zaslužio ovaj redak nadimak kao vanserijski fudbaler mladjih kategorija pomenutog kluba, po završetku polu-finalnog meča na svetskom prvenstvu u Španiji 1986. u kojem su Sovjeti napravili nikad zabeleženi come back posle dve kardinalne greške mladog Vlade Divca, prišao je zaleđenom Vladi na klupi, tupnuo ga  po glavi i rekao: “Mali, nema veze… sledeći put su tvoji…”

Prajina poslednja replika iz veoma dobre reklame: “Mali, idi po pivo” – predstavlja u stvari omaž ovom legendarnom događaju.

Na pragu Eurobasketa koji će podići celu Srbiju na noge, red je da se setimo naših velikana koji su davno udarili kamen temeljac, nadamo se svi, zlatnoj medalji u Beogradu 2005.

Ako bi za trenutak prenebegli činjenicu da nam se komšije ljute što svojatamo rezultate bivše nam države, onda bi svakako kao prvi značajni uspeh našeg nacionalnog tima na evropskim prvenstvima (u daljem tekstu EP) mogli da navedemo srebrnu medalju iz Beograda 1961. Pre toga su se dešavale svakakve gluposti: i da Egipat uzme zlato na EP, i da Madjari doputuju na isto prodajući papriku, i da učestvuju Sirija, Iran i Liban, i da Poljaci ubace Englezima 140 poena, i da se igra po kiši, i da igrač (Angel Serrano) zbog proliva napusti parket sa loptom u pola napada i da se igra sa krpenjačom, da se finale završi 24:23 i da Jugoslavija osvoji tek 13. poziciju – pa se ovim prvenstvima (pre 1961.) nećemo previše baviti.

Sve ovo je, naravno, bila šala jer košarkaški heroji, koji su iznedrili ovu igru do današnjih dana, zaslužuju mnogo više prostora no što ovaj skromni tekst može pružiti. Ipak, mora se samo skromno spomenuti 48.000 ljudi na stadionu “Levski” 1957 u Sofiji, kao i 40.000 na NEP stadionu u Budimpešti 1955.

1961. FIBA je rešila da uvede kvalifikacije i celom takmičenju da jedan ozbiljniji ton. Naš tim je po prvi put počeo da dobija obrise fizionomije koja će ga krasiti do današnjih dana. Pojavile su se prve košarkaške zvezde vodjene Aleksandrom Nikolićem sa klupe i istorija je mogla da počne. Međutim, to su bila neka druga vremena... nit su oni sebe smatrali zvezdama, nit je košarka bila ta vrsta globalne zabave kakva je danas. Ali bio je početak, predivan... i to u našem belom gradu... Beogradu. Tašmajdan nije bio po volji FIBE, pa su se mečevi igrali na beogradskom sajmu.

Radivoje Korać je bio najbolji strelac i kao laureatu bilo je predviđeno da mu fabrika motora ”Pretis” pokloni skuter, međutim FIBA je stopirala ovu nagradu jer se kosila sa principima amaterizma. Generacija Radivoja Koraća, Ajzelta, Ivo Daneua, Petričevića, Đurića mlela je sve protivnike – od slabašnih Engleza (122:58), do Grka (86:57) i Francuza (75:65). U tom trenutku stravično snažni SSSR sa Janis Kruminsch-om, Alatschatschan-om, Muiznieks-om bio je još uvek preveliki zalogaj… ali ne za dugo… ne za dugo…

Sledeće prvenstvo, u Wroclaw-u 1963, ponudilo je neka nova imena u našem timu (Emil Logar, Dragoljub Ražnatović, Bojović, Basin, Kasun, Rajković), međutim okosnica je ostala ista. Poljaci (Arent, Dregier, Frelkiewicz, Lopatka) su bili prejaki u polu-finalu (72:83). Bio je to naš jedini poraz na šampionatu, pa je šansa za revanš svemoćnim Sovjetima propala – poigravanje sa Mađarima (89:61) u borbi za bronzu nije bilo dovoljna satisfakcija.

Moskva 1965. je bila labudova pesma jedne generacije koja će zauvek ostati u srcima svih onih koji na ovim prostorima uzdišu za narandžastom loptom. SSSR je ostao veliki žal za sve ove momke jer, naprosto, Sovjeti su bili nepobedivi. Činilo se da njihov nepresušni izvor talenata (Petrow, Paulauskas) jednostavno nema konkurenciju. Profesor Nikolić je uveo ponovo neke nove momke u tim (Skansi, Đerđa), ali sve je to, u stvari, predstavljalo samo uvertiru za veliku revoluciju koju je spremao Ranko Žeravica 2 godine kasnije. Naši su ponovo izgubili samo jedan meč - i naravno protiv SSSR-a u finalu (49:58)

Samo ako se zna da su u Helsinkiju 1967 praktično debitovali Krešo Ćosić, Ljubodrag Simonović, Kapičić, Vlada Cvetković, Tvrdić, Žorga, Šolman može se razumeti relativni neuspeh i osvojeno deveto mesto. Kao i svi veliki srpski reformatori, tako je i Žeravica jedva preživeo pri povratku kući sav gnev domaće nam košarkaške nacije, ali tada je u savezu postojala strategija i jasan cilj – Žeravica ostaje.

Gotovo isti tim, potpomognut povratkom Daneua i nekim novim klincima (Plećaš, Čermak, Jelovac) srebrom započinje impresivan niz od 7 šampionata na kojima je osvojena medalja. Treba reći da su u Napulju 1969., Ćosić, Šolman, Kapičić i Simonović imali po 20 godina. Naši su do finala zgromili sve protivnike, čak i Ruse – prvi put u istoriji (ako se ne računa pobeda u prijateljskom meču 1961). Sovjeti nisu izgubili pre ovog meča niti jedan zvaničan duel u poslednjih 14 godina!? Međutim u finalu, Rusi nisu dozvolili novo iznenađenje (72:81). Tada su za SSSR, između ostalih, igrali i Alexander Below, Sergej Below, Modestas Paulauskas, Gennadi Wolnow vodjeni sa klupe pukovnikom Aleksandrom Gomelskim.

Žeravica svoje treće učešće na Eurobasketu obeležava još jednim srebrom u Essenu 1971. kada naši ponovo gube samo jedan meč na kompletnom šampionatu i to u finalu protiv starih znanaca. Medjutim, ovoga puta bilo je samo 5 razlike za Ruse – imperija polako posustaje bez Gomelskog koji je napustio nacionalnu klupu ali sa Alschan Scharmuchamedow-im koji počinje reprezentativnu karijeru na terenu. Žeravica ponovo kombinuje i priključuje timu Georgievskog, Dragišu Vučinića, Žarka Kneževića koji nakon povuci-potegni role protiv Bugara (70:69) gaze sve redom do finala (Yug-Ita 79:68, Yug-Pol 100:75).

Barcelona 1973. je prva zlatna stanica u istoriji naše košarke. Zlato je osvojeno bez borbe sa Rusima koji su kiksirali protiv domaćih i do neba motivisanih Španaca u polu-finalu 76:80. Španci su se preterano istrošili u tom duelu, zadovoljili pobedom nad večnim evropskim prvacima i u finalu protiv nas nisu uspeli da se saberu u potpunosti. Francisco Buscato, Carmelo Cabrera, Miguel Angel Estrada su predvodili Špance u “trans” izdanju na 18. EP. To je zaista bilo njihovo neponovljivo učešće jer na naredna 4 šampionata nisu uspeli da osvoje medalju.

Ako ikada budete imali priliku da pogledate mečeve sa ovog šampionata videćete po prvi put na jednom mestu: Slavnića, Kićanovića, Dalipagića, Ćosića, Jelovca, Plećaša, Šolmana, Tvrdića i Mirka Novosela na klupi… Meč prvenstva je igran u Grupi B, kada su naši posle 2 produžetka savladali “Azure” 73:71, a Italijani meč završili sa samo 5 igrača u polju. Jugoslavija je savladala domaću Španiju čak 2 puta na ovom šampionatu.

Beograd 1975. po mnogo čemu podseća na ovu košarkašku godinu. U potpuno novoj hali “Pionir”  naši reprezentativci su imali neku vrstu iste odgovornosti koju imaju Bodiroga i co. u ovom trenutku. Ovo je bilo drugo prvenstvo u nizu koje su naši osvojili bez izgubljenog meča is a pobedama u proseku po 20 poena. Nakon toliko godina čekanja napokon je bila poražena i ekpa SSSR-a kada je to bilo najvažnije - u nezaboravnom finalu 90:84 (Kićanović 22 poena u finalnom meču iako je igrao pod inekcijama čak i finale).

Krešo Ćosić je bio proglašen za najboljeg igrača turnira sa 11 skokova po meču, ali to što je Ćosić u tom trenutku pružao na parketu ostalo je neprevaziđeno do današnjih dana. Ta lakoća, mirnoća, strašna tehnika, fantastična koncentracija u bukvalno svakoj sekundi uklesale su Krešino ime u svakom košarkaškom udžbeniku.

Trio Ćosić – Mirza Delibašić – Rajko Žižić, sa ovog i sledećih prvenstava, do dana danas budi setu i nostalgiju na neke igrače, ljude i vremena koja se verovatno ponoviti neće.

Na naredna 3 prvenstva, Jugoslavija uzima medalje u gotovo istovetnom sastavu. U Liježu 1977 zlato (timu su pridodati Varajić, Raša Radovanović, Đogić na klupu se vratio profesor Nikolić) gde smo jedini poraz doživeli u meču sa Češkom (103:111) da bi u finalu demolirali Ruse 74:61 uz 19 skokova Krešimira Ćosića. Wladimir Tkatschenko (220cm) je bio već velika zvezda u Ruskom timu i ključ osvajanja zlatne medalje bilo je njegovo zaustavljanje.

U Torinu 1979. srebro (u timu su i Peter Vilfan, Mihovil Nakić, Krstulović). Platili smo cenu angažovanja neiskusnog trenera Petra Skansija koji nije uspeo jednu veliku ekipu da pripremi psihološki za meč protiv Izraela i veliki derbi sa Rusima. Tkatschenko, Scharmuchamedow, Woldemaras Chomitschus, Jerjomin i Sergej Below su pretstavljali jednu od najboljih postava Sovjeta svih vremena i bez obzira na naš super tim – ipak su Rusi bili kompletniji.

U Pragu 1981. Boša Tanjević je doneo još jedno srebro nemoćan protiv sovjetske mašinerije. Waldis Walters je bio senzacionalni košarkaš ruskog tima, a stariji ljubitelji košarke se sigurno sećaju brkatog virtouza koji je sa loptom bio bukvalno nezaustavljiv. Boša je odlučio da primeni postupak selektivnog podmlađivanja tima uvođenjem Željka Poljaka, Predraga Benačeka, Branka Skročea, Andrea Knega pokušavajući da trasira put Josipu Đerđi koji će ga naslediti na klupi “plavih”. Za Grke debituje Nikos “neponovljivi” Galis.

Nant 1983. je bio tužan kraj nezaboravne priče jedne generacije koja je bila sigurno među najuspešnijim u jugoslovenskoj košarkaškoj istoriji (tu su i dalje Moka, Praja, Kića, Ćosić, Raša Radovanović…). U odnosu na Prag ekipu su pojačali samo mladi Dražen Petrović, Ivan Sunara i Goran Grbović. Međutim, Josip Đerđa na klupi je bio najnesrećnije rešenje u datom trenutku i očigledno da ništa nije naučeno na lekciji Petra Skansija iz Torina 1979. Nesrećan poraz od Španaca (90:91) nas je još više udaljio od borbi za medalje pa se konačno 7. mesto svrstava u jedno od najvećih razočarenja u istoriji jugoslovenske košarke. Jedina pozitivna stvar bila je pružanje šanse “košarkaškom Mocartu” – 18-ogodišnjem Draženu Petroviću koji će u narednom periodu postati jedan od najboljih evropskih košarkaša ikada.

Stutgart 1985. je predstavljao bolnu smenu generacija koja je kao vrući krompir bačena u ruke dobrodušnom Kreši Ćosiću da se snalazi kako zna i ume. On se snašao veoma dobro, samo je još trebao da ubedi i javnost u to. Zoran Radović, Dražen Petrović, Čutura, Vučević, Stojko Vranković, Mutapčić, Zorkić, Ušić su otvorili novu stranicu istorijske basket čitanke i trasirali put za Atinu 1987 kada će im se pridružiti Djordjević, Kukoč, Paspalj, Grbović, Divac, Rađa, Aca Petrović. Tri uzastopna, nesrećna poraza u Štutgartu (SSSR 97:105, Čehoslovačka 91:102, SR Nemačka 84:98) nisu dala prostora za nešto više sem 7. poziciju.

Atina 1987. je bila rezervisana za Gallisa i Janakisa i tu niko ništa nije mogao da učini. Šta reći za čoveka koji nam strpa 74 poena u 2 meča na šampionatu (44 u prvom, 30 u drugom). Dva puta su nas Grci tukli – i u grupi i u polu-finalu i zaista je teško setiti se nekog poraza koji je teže preživela košarkaška javnost od tog nesrećnog polu-finala. Međutim, Nikos Gallis je tada bio košarkaški Bog – neko koga je bilo nemoguće zaustaviti, tako dobar košarkaš da bi trebalo dobro razmisliti da li je ikada bilo boljih evropskih bekova. Trio Yannakis-Gallis-Fassoulas pripomognut fantastičnim Fanis Christodoulou-om (koji je izvlačio kuglice na Eurobasket 2005 žrebanju) ostaće upamćen kao jedan od najkarakterističnijh trilinga evropske košarke ikada. Ako nikada niste prežalili taj poraz u Atini – možda je sada pravo vreme – Grci su bili suviše dobri i suviše u transu… Zanimljivo je reći da Gallis nije znao reč grčkog jezika kada je došao iz Amerike 1980. sa koledža, ali je i dan danas jedna od 10 najomiljenijih osoba u zemlji Helena.

Zagreb 1989., Rim 1991. i Istanbul 2001. su sigurno takmičenja koja su osvojena uz najdominantniju igru jedne ekipe koja se može uopšte zamisliti. U Zagreb su Grci došli sa identičnim timom koji je igrao i u Atini, ali ovoga puta su naleteli na mnogo iskusnije Jugoslovene koji su uveliko vladali evropskom klupskom košarkom. Najbolji “beli tim” ikada bio je prejak i za fanatičnog Gallisa i Yannakisa, iako su impresivni Grci opet igrali finale, međutim ovoga puta bili su samleveni u neverovatnom ritmu. Gallis je u polu-finalu postigao 45 poena u meču sa Rusima. Jugoslovenska reprezentacija nijedan meč nije pobedila sa manje od 17 poena i u takvoj situaciji zaista je teško govoriti o bilo čemu sem o potpunoj dominaciji Ivkovićeve čete (Dražen Petrović, Zdravko Radulović, Čutura, Kukoč, Paspalj, Zdovc, Radović, Vranković, Divac, Danilović, Rađa, Primorac)

Rim 1991. je bila svojevrsna repriza Zagreba i dokaz da ne postoji dostojan evropski rival plavoj mašineriji. U tim se vratio Aleksandar Djordjevic nakon propuštenog Zagreba. Najneizvesniji meč koji je odigrala naša reprezentacija bila je utakmica u grupi, protiv Španije, koju je naš tim dobio 76:67. Medjutim, ovo je ipak bio šampionat koji su obeležile neke druge stvari. SSSR više nije postojao ni u jednoj, pa čak ni skraćenoj, varijanti. Zdovc je morao da napusti tim na sred takmičenja. Zaista je bilo teško gledati takvu ljudinu kako se bori da ne zaplače… ipak da pravda bude zadovoljena pobrinuli su se njegovi drugari iz tima koji su mu nedavno, na oproštaju od aktivnog bavljenja košarkom, poklonili repliku medalje iz Rima. Tim je bio sastavljen savršeno od najboljeg materijala koji je bivša zemlja u tom trenutku imala: Sretenović, Perasović, Djordjević, Kukoč, Paspalj, Zdovc, Danilović, Zoran Jovanović, Divac, Komazec, Rađa, Savić.

Polednjih 10 godina su nešto na šta ne treba podsećati. To je onaj deo istorije koji još uvek kuca u svima nama i koji će živeti sve dok Bodiroga i Tomašević budu želeli da vuku klince ka novim uspesima. Njih dvojica su ta konstanta koja u ovom trenutku spaja svileni niz svih prethodnih generacija sa momcima koji danas tapkaju narandžastu loptu u Spensu. Kada ova dva maestra odluče da se povuku – nova, plava mašnica biće vezana oko ’95 - ’05 poglavlja u košarkaškoj istorijskoj čitanci, a klinci koji će ih naslediti dobiće po olovku u ruke da u dogledno vreme dopišu svoje ime.

M.Lazarević

ISTORIJAT REPREZENTACIJE NA OLIMPIJADAMA

Rim 1960. (25. avgust - 11. septembar)

Uspesan debi na Olimpijskim Igrama...

Iako je kosarka kao olimpijski sport imala debi na Olimpijadi u Berlinu daleke 1936. godine, reprezentacija Jugoslavije je prvi put zaigrala na Olimpijadi u Rimu 1960. godine. Upravo se Olimpijada u Rimu racuna za prekretnicu kada je razvoj kosarke kos nas u pitanju. Posto se za Olimpijski turnir prijavilo cak 30 ekipa, a mesta je bilo za 16, odluceno je da se igraju kvalifikacije na kojima su ucestvovali i "plavi". Nasa reprezentacija se nasla u grupi sa Madjarskom, Velikom Britanijom i Austrijom. Iako su porazeni od Madjarske posle produzetaka sa 94:92 , "plavi" su bez problema savladali V.Britaniju sa 90:38, kao i Austriju sa 77:55 sto nam je obezbedilo plasman u drugi krug kvalifikacija gde su nas cekali Poljska i Izrael. "Plavi" su neocekivani lako savladali Poljake sa 71:64, a zatim u tesnoj utakmici i izraelce i plasirali se po prvi put na olimpijski turnir. Pored nase reprezentacije i 11 sigurnih ucesnika, na turnir su se plasirale ekipe Madjarske, Cehoslovacke, Poljske i Spanije.

Vec na startu takmicenja, pobedom nad Bugarskom od 67:62, "plavi" su nagovestili da ce biti najprijatnije iznenadjenje turnira, a tandem Korac-Djuric je nosio igru reprezentacije kojom je dirigovao Prof. Aleksandar Nikolic. U drugom susretu, savladana i Francuska tesnim rezultatom 62:61, a poraz od Cehoslovacke (64:76) u poslednjem susretu prvog kruga nije mnogo uticao na plasman "plavih" medju 8 najboljih ekipa. Radivoje Korac je nagovestio blistavu karijeru postigavsi na tri susreta 68 poena. Pored njega, posebno su se istakli i Nemanja Djuric u Ivo Daneu. "Plavi" nisu imali srece kada su protivnici u drugoj rundi u pitanju. Naime, nasi reprezentativci su se nasli u grupi sa do tada na Olipijadama neporazenim amerikancima, prvacima Evrope rusima i urugvajcima. U drugoj grupi su se nasli Italija, Brazil, Cehoslovacka i Poljska.

Vec na startu druge runde, amerikanci su naneli katastrofu "plavima" savladavsi ih sa 104:42, sto je ujedno i najveci poraz (62 poena razlike) nase repezentacije ikada. Jedini koji je donekle pruzio zapazenu igru u nasim redovima je bio Radivoje Korac sa 16 poena i 8 skokova dok su ostali potpuno zakazali. Ipak, kada se samo spomene da su u redovima americke reprezentacije igrali buduce legende Oscar Robertson, Jerry West i jos mnogi drugi. Kao sto je bio slucaj i u prvim utakmicama profesionalaca na Olimpijadama 90-tih godina, Amerikanci su najveci broj svojih poena postigli posle brzih i neometanih kontri i posle ofanzivnih skokova. Odmah posle meca sa amerikancima, "plavi" su naisli na megdan evropskoj sili Sovjetskom Savezu koji nas je bez problema savladao sa 88:61. Sa druge strane, pobeda nad Urigvajem (94:83) nas je odvela u plasman od 5-8. mesta, a Radivoje Korac je prosto eksplodirao postigavsi cak 38 poena.

Prvi protivnik "plavih" u borbi od 5-8. mesta je bila Cehoslovacka koja nas je i drugi put savladala, ali ovog puta tek posle produzetaka sa 98:93. Ponovo je fantastican bio Radivoje Korac sa 29 poena i cak 21 skokom dok je u redovima Cehoslovacke Baumbruk postigao cak 34 poena. Iako su takmicenje zavrsili kao sesti, to je bio veliki uspeh posto je 6. mesto obezbedilo dierektan plasman na Olimpijadu u Tokiju 1964. godine. Najznacajnije za nas je da je Radivoje Korac bio ubedljivo najbolji strelac turnira sa 191 postignutim poenom uz 86 skokova. To mu je donelo prosek od 23.9 poena i 10.8 skokova po mecu.

Sto se tice borbe za medalje, amerikanci su bez osvojili znato, dok je srebro pripalo Sovjetskom Savezu, bronza tadasnjem svetskom prvaku Brazili, a 4. mesto domacinu Italiji. Timovi su igrali svako sa svakim ali su se racunali rezultati iz polufinalnih grupa pa su Amerikanci pobedama nad Italijom 112:81, Brazilom 90:63, kao i Svojetima u polufinalnoj grupi od 81:57 bez problema osvojili zlato. Sovjeti su sa druge strane savladali Brazil sa 64:62 i Italiju sa 78:70 dok su Brazilci savladali Italiju sa 78:75.

Konacan plasman:

1. SAD

2. SSSR

3. Brazil

4. Italija

5. Čehoslovačka

6. Jugoslavija

7. Poljska

8. Urugvaj

9. Madjarska 

10. Francuska

11. Filipini 

12. Meksiko

Sastav reprezentacije Jugoslavije: Nikolić Miodrag, Kandus Marjan, Korać Radivoj, Lokar Miha, Kristančić Boris, Djerdja Josip, Gordić Slobodan, Daneu Ivo, Petričević Zvonimir, Dragojlović Sreten, Radović Radovan Djurić Namanja. Selektor - Aleksandar Nikolić.

Rezultati "plavih" u Rimu:

Pripremio: M.Srdanovic

Tokio 1964. (11-23. oktobar)

Neuspeh u drugom pokusaju...

Mnogo toga se promenili, bar kada je nasa kosarka u pitanju, u periodu izmedju dve Olimpijade. Naime, posle 6 mesta u Rimu, "plavi" su na EP u Beogradu 1961. osvojili prvu medalju na velikim takmicenjima koju su nadogradili srebrom na SP u Rio de Zaneiru kao i bronzom na EP u Vroclavu. Upravo zbog toga, Jugoslavija je u Tokio stigla kao jedan od glavnih favorita za medalju, uz naravno neizbezne Sovjete, Amerikance i svetske prvake Brazilce. Selektor je kao i cetiri godine ranije, na OI u Rimu, bio legendarni Aleksandar Nikolic, koji je u medjuvremenu iz poraza od najboljih izvukao velike pouke sto nam je pomoglo da na SP i Riu uspemo po prvi put da savladamo i Sovjete i Amerikance. Ekipa je u tim dosla sa identicnim timom sa SP u kome je u poredjenju sa timom iz Rima bilo nekoliko novih imena.

"Plavi" nisu imali srece sa zrebom posto su se nasli u grupi sa amerikancima, svetskim prvacima brazilcima, a poed njih su se tu nasli i Finska, Urugvaj, Australija, Peru i J.Koreja. U drugoj grupi su se nasxle reprezentacije SSSR-a, Portorika, Poljske, Italije, Meksika, Japana, Madjarske i Kanade. Nasa reprezentacija je odlicno zapocela takmicenje savladavsi neugone urugvajce sa 84:71, a u prilog nam je isao poraz Brazila od Perua. Ipak, u drugom kolu sledi hladan tus i "plavi" gube od svetskog prvaka Brazila 68:64. Porazu je svakako kumovala i povreda Radivoja Koraca koji je zbog nje propustio ostatak olimpijskog turnira. I u narednom mecu protiv Australije, "plavi" su se mucili savladavsi rivala tek posle produzetaka (74:70). U odsustvu Koraca, Dragan Kovacic sa 20 i Ivo Daneu sa 19 poena su predvodili strelce. "Plavima" je posle poraza od Brazila tracak nade ostavila pobeda nad Peruom od 73:64 ali smo i dalje zavisili od drugih. Slobodan Gordic je na mecu protiv peruanaca postigao 17 poena. Ako bi peruanci kojim slucajem posle pobede nad Brazilom i poraza od nas pobedio sve ostale ekipe sem amerikanaca, stvorio bi se trougao od tri ekipe (Jugoslavija, Brazil, Peru) u kome bi mi zavrsili kao 2. u grupi. Ipak, to se nije dogodilo pa smo uprkos pobedama Juznom Korejom (99:66) i Finskom (74:45) ostali bez borbe za medalju posto nismo uspeli da savlamo amerikance. Ipak, nasi su pruzili izuzetno jak otpor glavnom favoritu za medalju koji do tada jos nikada nije bio porazen na olimpijadama, ali bez Korace je bilo vrlo tesko doci do boljeg rezultata od casnog poraza - 69:91. Ameriknce je predvodio buduca zvezda NBA lige i New York Knicksa Nill Bradley sa 18 poena kao i Jerry Shipp sa 22 dok je kapiten "plavih" Ivo Daneu postigao 21 poen.  Jugoslavija je tako zavrsila kao 3. u grupi sa bilansom od 5-2, identicnim kao i Brazil ali i porazom u medjusobnom duelu. U grupi A, kao sto se ocekivalo, Sovjetski Savez je zavrsio na 1. mestu sa bilansom 7-0 dok se Portoriko plasirao na 2. mesto sa 5-2.

Uprkos neuspehu, "plavi" su imali priliku da dodju do 5. mesta sto bi bio najbolji plasman na olimpijadama do tada. Ipak, Italijani su bili prejaki savladavsi nas sa 75:63. Kuriozitet je neverovatno slab sut iz igre nase selekcije koja je sutirala 24-112 sto je bilo neverovatno slabih 21%. U borbi za 7. mesto "plavi" su po drugi put savladali reprezentaciju Urigvaja, ovog puta sa 78:55 i osvojili 7. mesto, sto je ipak bio stepenik nize u odnosu na cetiri godine ranije i veliko razocarenje za celu naciju.

U polufinalu, Amerikanci su savladali Portoriko sa 62:42 dok je Sovjetski Savez savladao Brazil sa 53:47. Amerikanci su i pobedom u finalu nad Sovjetima od 73:59 nastavili seriju pobeda na olimpijadama osvojivsi jos jedno zlato dok je u borbi za trece meso svetski prvak Brazil savladao iznenadjenje Portoriko sa 76:60. Plasman osvajaca medalja je tako ostao identican kao i cetiri godine ranije u Rimu. Interesantna je cinjenica da su amerikanci vrlo lako mogli ostati bez zlatne medalje da su crni igraci, clanovi olimpijskog tima, bojkotovali igranje za reprezentaciju za sta je postojala ozbiljna mogucnost. U americkom timu je od posle poznatih koledz i NBA legendi pored Bill Bradley-a, nastupio i Larry Brown, jedan od najpriznatinjih americkih trenera ikada i trener trenutnog NBA sampiona Detroit Pistonsa. Larry Brown ce 44 godine kasnije sa klupe predvoditi americki tim u pokusaju da osvoji olmpijsko zlato i kao trener.

Konacan plasman:

1. SAD

2. SSSR

3. Brazil

4. Portoriko

5. Italija

6. Poljska

7. Jugoslavija

8. Urugvaj

9. Australija

10. Japan

11. Finska

12. Meksiko

13. Madjarska

14. Kanada

15. Peru

16. Juzna Koreja

Sastav reprezentacije Jugoslavije: Gordić Slobodan, Korać Radivoj, Rajković Trajko, Kovačić Dragan, Djerdja Josip, Ražnjatović Dragoslav, Daneu Ivo, Petričević Zvonimir, Ajzelt Vital, Cvetković Vladimir, Djurić Nemanja, Nikolić Miodrag. Selektor - Aleksandar Nikolić

Rezultati "plavih" u Rimu:

Pripremio: M.Srdanovic

Meksiko Siti 1968. (13-25. oktobar)

Prva olimpijska medalja i pobeda nad sovjetima...

Posle razocaravajuceg 7. mesta u Rimu, "plavi" su ocekivali da se u Meksiku konacno docepaju olimpijske medelja, jedine koja nam je nedostajala sa velikih takmicenja. Ipak, zbog smene generacija smo doziveli debakl na EP u Helsinkiju 1967. zauzevsi 9. mesto pa tako nismo uspeli da izborimo direktan plasman na OI u Meksiko Sitiju. Kvalifikacije su te godine bile izuzetno jake posto su na njemu ucestvovale najbolje evropske ekipe izuzev SSSR-a i Italije. Od novijih igraca koji su se pojavili u "plavom" dresu je svakako bio jedan od najboljih igraca ikada sa ovih prostora, Kresimir Cosic, a klupi se nalazio Ranko Zeravica umesto Aleksandra Nikolica.

Kvalifikacije su se igrale u Sofiji, a "plavi" nisu blistali u uvodnoj grupi iako su zabelezili svih 5 pobeda od cega je najvaznija bila nad Bugarskom koja se racunala u finalnoj grupi u kojoj su jos bili i Cehoslovacka i Poljska. "Plavi" su tada pokazali svoje pravo lice i prosto oduvali sa terena Cehoslovacku i Poljsku, osvajace medalja sa EP u Helsinkiju. Redivoje Korac je ponovo punio koseve protivnika dok je reketom gospodario mladi Kresimir Cosic. Uz Jugoslaviju, na OI su se plasirale i selekcije Bugarska i Poljska kao i vec kvalifikovani SSSR, Italija i Spanija. Jugoslavija je zapala u grupu sa SAD, Italijom, Spanijom, Portorikom, Panamom, Filipinima i Senegalom dok su se u drugoj grupi nasli SSSR, Brazil, Meksiko, Poljska, Bugarska, Kuba, Juzna Koreja i Maroko.

Jugoslavija je takmicenje otvorila tesnom pobedom nad Panamom (96:85), a zatim bez problema savladala Portoriko (93:72) i Senegal (84:65). Zatim je naisao mec sa amerikancima koje su predvodili Spencer Haywood i Jo Jo White i koji su nas bez problema savladali sa 73:58. Ipak, taj poraz se donekle i ocekivao pogotovo sto su oko borbe za medalju odluciveli mecevi protiv Italije i Spanije. U mecu protiv "azura", "plavi" su prokockali prednost u finisu meca pa su italijani obezbedili produzetke. Ipak, nasi reprezentativci su se probudili na vreme i dominirali u dodatanih 5 munuta ostvarivsi vaznu pobedu. Takmicenje po grupama je zavrseno pobedama nad Spanijom i Filipinima, gde je trener Zeravice odmarao neke od starijih igraca pred odlucujuce meceve na turniru. Sto se druge grupe tice, prvo mesto je prema ocekivajnu zauzela ekipa Sovetskog Saveza dok je 2. mesto pripalo Brazilu.

Pred okrsaj sa SSSR-om, tadasnji predsednik KSJ, Radomir Saper je izjavio -

-Košarkaši SSSR-a i SAD predstavljaju ekstra klase. Naše šanse protiv ekipe Sovjetskog saveza svode se na odnos 1:99. To je realna prognoza, međutim naši mladići su u stanju da pruže partiju od koje i najveći favoriti padaju na kolena. Samim ulaskom u finale postigli bi smo veliki uspeh. Eventualna pobeda protiv Brazila u borbi za bronzanu medalju donela bi nam plasman veći od očekivanog-

Utakmica je odigrana pred 22,000 gledalaca, a resena je u zavrsnim trenucima meca pri rezultatu 61:60 za nas kada je Vladimir Cvetkovic fauliran i poslat na liniju slobodnih bacanja. Nas centar je oba puta bio uspesan sto je uprkos kosu Sovjeta donelo nasoj reprezentaciji istorijsku pobedu (63:62) i prvi plasman u finale olimpijskih igara i ujedno prvu obezbedjenu medalju na OI. Do pobede smo dosli neverovatnim zalaganjem svih igraca pa je samo ostalo da pokusamo da napravimo senzaciju i eventualno rastereceni iznenadimo amerikance koji su u drugom polufinalu savladali Brazil sa 75:63.

"Plavi" su se sjajno drzali u prvom poluvremenu ali ih je onda sustigao umor sto su amerikanci iskoristili kaznivsi greske i napravivsi seriju od 17-0 koja im je donela prednost od 20 poena i obezbedila zlato. Kapiten Ivo Daneu je bio najefikasniji u redovima "plavih" sa 19 postignutih poena. Pobeda amerikanaca im je ujedno bila 55. uzastopna na OI dok je SSSR u borbi za bronzu savladao Brazil sa 70:53.

Srebrna medalja u Meksiku je bila prekretnica Jugoslovenske kosarke posto je u svetski vrh definitivno uvstila novu kosarkasku velesilu. "Plavi" ce snagu potvrditi dve godine kasnije kada smo na SP u Ljubljani osvojili prvo svetsko zlato.

Konacan plasman:

1. SAD

2. Jugoslavija

3. SSSR

4. Brazil

5. Meksiko

6. Poljska

7. Spanija

8. Italija

9. Portoriko

10. Bugarska

11. Kuba

12. Panama

13. Filipini

14. Juzna Koreja

15. Senegal

16. Maroko

Sastav reprezentacije Jugoslavije: Zorga Aljoša, Korać Radivoj, Marojević Zoran, Rajković Trajko, Cvetković Vladimir, Ražnjatović Dragoslav, Daneu Ivo, Ćosić Krešimir, Solman Damir, Plećaš Nikola, Čermak Dragutin Skansi Petar. Selektor - Ranko Žeravica.